Kolaži sećanja #pismaprijatelju

Moja Ema,

Povratak u rodni grad mi nije doneo odgovore koje sam tražio i želeo. Umesto rešenja za sve gluposti koje sam učinio i dopustio ti da učiniš, dobio sam samo podsećanja na iste i šamar sudbine od kojeg se još uvek ne mogu oporaviti.

Često razmišljam o tome koliko je život čudan i neumoljiv, jer nastavlja dalje i kad smo svesni svog greha. Vratio sam se poslu i aktivnostima koje su me nekada ispunjavale. Ponovo radim kao menadžer u hotelu u kojem si me poslednji put videla pre rastanka. Da, u onom hotelu iz kojeg si u suzama istrčala na hladnu oktobarsku noć kada sam ti rekao da odlazim.

Godine čoveku donesu neku zrelost, kada shvatiš koliko je sredina nametala tu neku savršenost, koja je bila običan mit, nerealnost i uništenje ikakve mogućnosti da se ljudi povežu. Zaboga, ako nisi savršen i prema standardima sredine, nisi dostojan da budeš prihvaćen, poštovan i voljen. Nesavršenost, različitost, jedinstvenost i karakternost su bili dobrodošlica za iskazivanje njihovog prezira i osude. Ne znam u kojoj oluji se izgubio moj buntovnički duh i kada sam odlučio da dopustim da propadne sve za šta sam se ikada borio i što sam voleo. Dok živim vraćaću dug sudbini zbog pogrešno odabrane igre.

Kao da je sve što je vredelo nestalo, a ovaj povratak osećam kao poslednji pokušaj da krhotine svog života spojim. Možda i uspem da vratim svetlo u svoj život. Možda uspem da te ponovo nađem i vratim u svoj život. Fališ, neopisivo fališ da popuniš prazninu koju osećam. Rasipa se sve u šta sam nekada verovao, kao prah na vetru. Fališ da držiš moje snove na okupu. Rasejanog uma gubim ih iz vidokruga. Svaki korak je kao po ledu, tananom sloju leda iznad reke, koji popušta i pucketa pod težinom umornog tela hodača.

Kad bih samo znao šta sam ti zaista bio i da li sam ti ikada značio? Ko sam ti bio, ljubavnik ili drug? Previše bola među nama, a odgovora niotkuda. Pitam sebe često zašto nisam mogao da priznam sebi koliko mi značiš. Verovatno zbog toga što ne postoji ništa strašnije od priznanja da te neko vidi onakvim kakav si, da vidi kroz tebe, da ti vidi dušu, da te razume i da se pred njim osećaš tako ranjivo i ogoljeno da boli. Nemoguće priznanje za buntovnika poput mene. Takav otpor je nemoguće savladati, ma koliko veliki ulog bio. Jednostavno znam da smo oboje osećali spoznatu istinu.

Moje pravo lice budi se sada iz dubokog sna. Imao sam mračne dane, nosio ih kao verne drugove u srcu. Puštao sam da me lomi obilje gluposti, tuđeg zla i tame. Prokleto tvrdoglav nisam želeo da priznam da su neke stvari izvan moje kontrole. Lakše je bilo staviti masku veseljaka i glumiti zabavljača, pajaca istrošenih fazona, čijim šalama su se drugi na silu smejali.

Znaš, svestan sam da je ovo trenutak promene. Neću ga pustiti. Ne želim. Naći ću te ponovo. Ovaj usamljeni galeb iznad osrednjih mora doneo je odluku da se vrati na kopno.

U iščekivanju tvog glasa,

Filip