Kolumne

Dašak prošlosti u današnjosti – Sneško Belić i čestitke

Prošlo je mnogo godina od kada sam poslednji put osetila neku vrstu euforije, ono nešto predpraznično, u vazduhu. I baš me čudi, od kud i zašto baš sad? Ne zato što mu vreme nije (naprotiv, jeste), već što je upravo to vreme, sa velikim bremenom. Svi nosimo, kao natovareni magarci, teret koji smo malo mi a većinom drugi “nasadili” na naša, već popustljiva, pleća.

Šetajući danas Glavnom ulicom (kroz Zemun) i dok sam imala osećaj da nam je stiglo proleće, osetila sam tu neku prijatnu energiju dok sam se mimoilazila sa ljudima, dok sam zastajala kod uličnih prodavaca sa tezgama. Kao da je neko prosuo čarobni prah i…pufff! Sve je bilo divno oko mene. Svi su bili raspoloženi i mnogo je dece, žena, a i muškaraca, nešto razgledalo i kupovalo za novogodišnje poklončiće. Bilo je kao nekad.

Ja sam uživala u šetnji i tom prelepom osećaju, ali sam imala i jedan cilj. Tražila sam čestitke. One na koje pišete svoje želje nekome, pa napišete adresu, zalepite marku pa pošaljete poštom. Lično, pripadam tim nekim generacijama, kada su se isključivo samo tako čestitali neki praznici i lepi događaji. To je bilo pravo uživanje – pre svega, odabrati (namenski) za svakog ponaosob određenu čestitku a potom i napisati prikladan tekst. To su bili čitavi rituali. Bar u mojoj prodici, taj običaj se dugo negovao. Iskreno, uvek sam više pisala nego što sam dobijala ali nikada nisam marila. Još kao dete sam shvatila da je nekima mrsko da pišu, a opet neki su vremenom prestali zbog te neke inspiracije, jer nisu hteli biti “obični” pišući želje. Na moju sreću, inspiracije mi nikad nije nedostajalo, štaviše, uvek sam je imala (i za dvoje) pa sam vremenom ostala skoro usamljena u tom pisanju.

Naravno, sa godinama koje su donele nove tehnologije, gde je čestitku na papiru zamenila elektronska, skoro svi smo i zaboravili kako su nekada naše želje putovale danima do neke, drage nam osobe. Potom su nam smart telefoni doneli još novina i mi gotovo da smo i prestali da pišemo. Toliko je aplikacija koje u svom meniju imaju toliko emotikona, da više ne moramo da kuckamo ni po telefonu. Pošalješ jedan ili više smajlija, emotikona itd. u zavisnosti koliko ti je bitna osoba kojoj šalješ – i gotovo. Posao odrađen. Upravo tako. Posao.

Želje, one iskrene, koje upućujemo dragim osobama, nikada nisu smele biti svedene na nivo doživljavanja obaveze koju treba odraditi. Ali, to se ipak desilo.

Današnja deca (predpostavljam većina) ne znaju šta znači to – pisati nekom, nekim povodom…recimo u ovo vreme, novogodišnjih i božićnih praznika. Zato smo mi, te neke moje generacije, imali mnogo lepši rukopis. Jer, pisali smo, olovkama, penkalama. A danas su prsti na tastaturama.

Volim moderno vreme, i živim u njemu. I volim da ispratim šta se to novo pojavilo, mada mi nije mnogo toga dostupno ali volim neke stvari iz prošlosti i nikada ih se neću a i ne mogu – odreći. Volim novogodišnje čestitke, one sa likom Deda Mraza, Sneška Belića, sa snežnim predelima, saonicama, okićenim jelkama, lampionima, šarenim paketima i srećnim dečijim licima. Volim te zimske čarolije na čestitkama koje imaju mnogo draži u sebi. I meni nikada ni jedno elektronsko “čudo” te divnoće, neće moći da zameni.

P.S. Ja sam kupila čestitke i počinjem sa pisanjem. A vi?

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Medijski sponzori smo

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Hvala što nas pratite!