Gledala. Uživala. Raspala se u paramparčad.
Nikada nisam bila veliki fan grupe Queen, ali sam ih volela. Možda je bolja reč za to – poštovala. Njihove hitove rado sam slušala, ali ono što je zanimljivo je osećanje koje sam imala prema grupi, odnosno prema Frediju Merkjuriju – toplo, drago, prijatno, veselo. U stvari, čisto poštovanje.
I upravo je on u filmu tako i predstavljen. Niti kao problematična ličnost, alkos, narkoman, krelac. Niti kao zla i nesrećna osoba… Baš sve ono što i mislim da nije bio.
Ceo film, imam utisak, da je po malo romantizovan, da su ulepšali odnos ljudi iz benda, da su sve probleme sa kojima se Fredi susretao sveli na najmanje patetičan i stresan način. I to mi se dopalo.
Podsetio me je na sjajan period u kome smo živeli. Vratio u sedamdesete i osamdesete godine kada je sve delovalo tako jednostavno, složno i bogato. Upravo je to bila nota koja je protkana od početka do kraja.
Ono što je fokus ovog filma je muzika i Fredijeva genijalnost, kao i sjajna energija koja je u QUEEN-u vladala.
Uvodna scena je takva da se odmah naježiš uz zvuke pesme, a počinje Live Aid-om i neizostavnim osmehom na licu publike – nas (za vas koji ste taj koncert gledali… sigurno nećete ostati ravnodušni). Osmehuješ i ježiš na svaku novu, poznatu ti melodiju. Predivan momenat.
Ali… kako svi znamo kako se cela priča završila, sve vreme čekaš onaj gorki momenat, neku scenu koja će te pomeriti. Nisam sigurna koji je to trenutak bio u filmu kada je suza sama krenula, jer knedle više nisam mogla da gutam. Iako je, kako sam već rekla, film romantizovan, drugu polovinu istog sam preplakala. Svaki put okidač je bio početak neke pesme. U jednom trenu nisam mogla da se zaustavim. Pogledala sam i ljude sa svoje leve i desne strane. Svi su brisali suze. A onda, dolazi do kulminacije, trena kada Fredi i Queen izlaze na binu Live Aid-a, kada po glavi prevrćeš ko je sve od muzičara tada kročio na stadion Vemblija i JFK-a, i trenutak kada čuješ prve tonove pesme “Mama”. Tu sledi rasterizacija svih emocija. Narednih 20 minuta je copy-paste Queen-ovog nastupa na Vembliju i potpuno pomešaa osećanja tuge, sreće, zadovoljstva zbog toga što sam okusila trenutke tog savršenog perioda življenja, bez ikakve brige na pameti.
Flm se završava, pale se svetla, a ja dolazim do zaključka da od sutra gledam samo filmove o superherojima, jer ne mogu da imam ovakav roller coaster od emocija.
Parental Advisory: Nipošto ne gledajte film ako ste u PMS-u!
Što se režije, scena i scenarija tiče, ma sve mi se dopalo, možda zato što su tako dobro upakovali, da mi je, u suštini, taj momenat bio sekundaran.
Ono što je iznelo ceo film (pored sjajne muzike) je izvanredna gluma Rami Maleka, od koga nisam očekivala takav sjajan performans. Bravo za glumu, mimiku, stav, pokrete! Apsolutno verno prikazan lik Merkjurica u svakoj sekvenci.
I da, ne zaboravite, ako iole cenite muziku i ovaj bend, film nikako nemoje gledati kod kuće, ako ne morate.
P.S. Tek posle 24 časa, utisak me je pustio i prestala sam da imam suzicu u uglu oka.
https://www.imdb.com/title/tt1727824/16
Add Comment