Kolumne Srbija

Vihori prošlosti #pismaprijatelju

Dragi Filipe,

Danas sam šetajući kejom grada u koji se doselih posmatrala kako led polako okiva reku i kako se pahulje spuštaju na davno usnulu zemlju. Gužva, užurbani promrzli prolaznici i hladnoća oblačnog dana su me na tren podsetili na one dane kada smo satima lutali našim gradom i osećali potrebu da se pokorimo zakonu našeg zajedničkog života. Da ga živimo i ne odustanemo od onoga što smo smatrali budućnošću i slobodom, ne plašeći se neizvesnosti sutrašnjice.

To je bio poduhvat pun promena za mene, sastavljen od tona emocija, kilometara puteva koje sam prešla, izgubljenih i ponovo pronađenih snova. Zahvalna sam ti na tome, pomogao si mi da se vratim sebi. Svi putokazi i skrivene zamke koje su ljudi oko nas nametali nisu boleli koliko zastrašujuća pomisao da si odgovoran za ono što ti se dešava u životu. U potpunosti odgovoran. Tvoja slabost me najviše peče i to što si sebi predstavljao kako je odgovornost zapravo krivica, a nije. Pogrešno si shvatao i prihvatao mogućnost da menjaš sve što te muči. Dopustio si da ti nametnut osećaj krivice sedi na duši. Kao da si prigrlio omiljenu ulogu mnogih, ulogu žrtve. Cena te predstave smo bili mi. Naterao si nas oboje da je platimo. Zbog čega?

Zbog tvog ega? Zbog tvoje sebičnosti i straha od promena? Misliš li da nisam videla koliko si bio nesvestan konflikta koji si nosio u sebi? Videla sam sve. Strepela sam od konačnog ishoda te borbe i onoga što će nastati kad tornado sretne vulkan. Promena je došla. Nevidljivi konci sudbine su naša nadanja pokidali kao što se iskidana paučina leluja na vetru. Nebrojeno puta sam razmišljala i tražila trenutak kada je sve otišlo k vragu. Kada se to sukobio naš optimizam sa surovošću okoline, njihovim gnevom i zlom? Kada je ono „mi“ izgubilo bitku? Kada?

Photo by Viktor Hanacek
Photo by Viktor Hanacek

Šetajući, sa nemirom od kojeg ne mogu pobeći i hladnoćom koja mi je stezala ruke i stopala, načuh priču grupe mladih ljudi, slučajnih prolaznika, o tome da li je neki tamo njima znan mladić odvratna osoba ili ne i zapitah se kako i zašto nas emocije zaslepe i zašto nas razum uvek napusti kada voljeno biće pokušamo sagledati očima realnosti. Priča me je podsetila na tebe i na to koliki si cinik ispao, prema sebi, meni, oboma. Rastrzane duše nosio si masku osmeha, a ona ti je skliznula sa lica kada si prvi put trebao da staneš ispred onog „mi“ i da se za to boriš. Nadam se da si tada shvatio koliko si neiskren prema sebi. Foliranje je osuđeno na propast pred onim ko te stvarno voli.

Da, volela sam te. Sigurna sam da si to prepoznavanje i ti osetio, ali ga nisi prihvatio. Nisi dopustio životu da te tako posrnulog popravi. Ne znam gde si, ni koja te ulica sada skriva, pod čijim krovom provodiš dane i noći, ali se nadam da će te onaj kojeg vidiš u ogledalu podsetiti na vihor prošlosti. Onaj što je razorio naše juče, danas i sutra.

Kad sebe ne prihvataš, kako ćeš druge?

Mislim na tebe.

Ema

Tags

About the author

Avatar

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.