Život na točkovima: Putovanje Dunavom Tonija Longa

0

Toni Long, bivši direktor Kancelarije za evropsku politiku WWF-a u Briselu vozio je bicikl oko 3.000 kilometara niz Dunav, od Donauešingena na Švarcvaldu u Nemačkoj, gde reka Dunav izvire, do Sulina u Rumuniji gde se uliva u Crno more.

Zašto ste odlučili da putujete niz Dunav na biciklu?

– Ako želite da saznate istoriju Evrope, morate poznavati Dunav. To je bila moja osnovna motivacija. Sa dužinom od 2.880 kilometara, možda jeste druga najveća evropska reka posle Volge, ali svakako vodi kada govorimo o probijanju granica više zemalja. Dunav je reka koja prolazi kroz najviše različitih kultura, a verovatno je i najveći kosmopolita među rekama Evrope. Dokazivanje samom sebi da to mogu da uradim je takođe bio moj lični izazov, ali kako je put odmicao i to je gubilo na značaju jer sam počeo da shvatam da mogu! Putovanje biciklom je bio jedini način za mene. Bicikl vas drži u kontaktu sa ljudima, dok mašete neznancima koji sede na klupama ispred svojih domova i u kafićima pored puta ili “bacate kosku” deci koja istrčavaju iz svojih kuća kako bi vas pozdravila. Biciklista se kreće uglavnom istom brzinom i u istom ritmu kao ljudi, uključujući kočije koje vuku konji i pecaroše koje susrećete na putu uz reku. Biciklista se uklapa u isti, spori ritam i univerzalno se smatra prijateljem, osim prilikom povremenih susreta sa psima lutalicama!

Kako ste se pripremali za put? Koji bicikl ste koristili?

– Bicikl i vozač moraju da se uklope u potpunosti kada se radi o ovako dugačkom putu. Sve mora biti bez greške. Držao sam se svog starog klasika – čelični okvir, britanski bicikl Claude Butler” koji sam kupio dok sam radio u Londonu sredinom osamdesetih godina (koštao me je oko 300 evra u to vreme), po dve torbe za bicikl napred i pozadi, i „Brooks” sic,  kako drugačije! Istim biciklom sam obilazio Norvešku, Pirineje, kao i biciklističke staze Loare i Severnog mora. Pripreme moraju da obuhvataju neku fizičku aktivnost. Dobar, ne nužno ekstreman, nivo kondicije je svakako potreban. Krucijalne pripreme se svode na pripremu psihe, posebno na izdrživost i upornost, kao i na dobru organizaciju.

Koliko dugo je trajao put? Na koji način ste podelili dane vožnje?

– Planirao sam da za 10 sedmica završim ovo 3.000 kilometara dugo putovanje. Mogao sam to učiniti i za kraći period – za osam sedmica, svakako. Ali kraći rok bi značio žrtvovanje dva najznačajnija iskustva. Prvo jesu ljudi koje sam upoznao ičist užitak provođenja vremena sa prijateljima WWF-a, kao i svim ostalim interesantnim ljudima sa kojima su me oni upoznali.  Hvala im na tome! Drugo jeste dublje upoznavanje sa neznanim delovima evropske istorije, putem muzeja i izložbi, arheoloških nalazišta i bojišta, srednjevekovnih gradova i rimskih zidina. Mantra biciklista koji idu na duga putovanja bi zapravo mogla biti „veća brzina, manje nagrade”.

Šta ste naučili o očuvanju prirode i biljnim i životinjskim vrstama?

– Neke od stvari koje sam iskusio su bile puka sreća. Lisica koja vam pređe put rano ujutru, divlja svinja toliko uplašena, jer nije na vreme primetila biciklistu, da skoro vidite kako „iskoči iz svoje kože” pre nego što pobegne, jelen u jutarnjoj magli i rode u njihovim dragocenim gnezdima na dalekovodima ili na sveže pokošenim livadama gde se hrane.

Sa druge strane, mnogo toga sam naučio od stručnjaka. Primera radi, dok smo tražili idealne lokacije za mrešćenje jesetre na slojevima korita Dunava koji su bili izloženi usled izuzetno niskog vodostaja ove godine, ili dok smo šetali kroz listopadne šume sa srpske strane Đerdapa, kao i dok smo gledali snimke kamera postavljenih oko brana koje prave dabrovi na delti Dunava. Uživanje u prirodi jeste još jedan od razloga da putovanje odmiče staloženo i polako.

– Koja je Vaša najdraža uspomena kada govorimo o obilasku radova WWF-a za očuvanje područja oko Dunava?

Dirnula me je životna priča jednog Velšanina, Dejvida Ridera, u Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“, poznat i kao srpski deo “Evropskog Amazona”, u Bačkom Monoštoru. Selo se nalazi blizu hrvatske i mađarske granice. Ne sećam se da sam ga upoznao dok je radio kao savetnik u timu WWF Dunavsko-karpatskog programa, niti u toku njegove internacionalne karijere u WWF-u pre toga. Brojni ljudi koji su o njemu i njegovom poslu govorili potpuno spontano, skoro deset godina nakon njegove iznenadne smrti 2006. godine. Zbog toga sam osetio povezanost sa njim. Ljudi su pominjali njegovo ime ne samo u oblasti projekta WWF-a, već i u mnogim mestima pored reke.

Pokušao sam da zamislim šta bi Dejvid mislio o plemenitom WWF-ovom projektu obnove plavnih područja koji sam obišao u rumunskom gradu Mahmudia, na delti Dunava. Razne mašine prokopavaju  nove kanale koji će ponovo dovesti vodu na 900 hektara zemljišta prethodno odvojenog od vodotokova i obezbediti bolji ulov ribarima, kao i nove turističke mogućnosti za grad, povezujući ih sa prirodnim jezerima i vlažnim staništima. Očuvanje i razvoj zajednice rade ruku pod ruku ovde, baš kao što bi i Dejvid želeo.

– Za koje mesto biste rekli da je najlepše mesto koje ste oblišli tokom putovanja?

Delta Dunava. To je jako posebno mesto, kao što i priliči jednom rezervatu biosfere i kulturnoj baštini. Kada vam je Kristijan Mititelu saputnik, inače kolega iz WWF-a i kvalifikovani vodič kada je reč o ovoj delti, nije iznenađujuće da u vremenskom periodu od jednog kratkog popodneva, klizeći deltom u malom čamcu, vidite pelikane, orlove, čaplje i još mnogo životinjskog i biljnog sveta, uključujući i parove mladih dabrova, koji se inače retko viđaju. Za jedno popodne sam video više vodomara, nego što sam ih video u dosadašnjem životu!

Ali sama delta ne drži monopol nad lepotom. Nacionalni park „Đerdap“ je zapanjujuće prostranstvo. Ovo je mesto gde Dunav preseca Južne Karpate. I prekogranični rezervat biosfere „Mura-Drava-Dunav” dorasta svojoj reputaciji „Evropskog Amazona“. U okviru ovog rezervata, Specijalni rezervat prirode „Grnje Podunavlje“, južno od Apatina, za mene je neočekivani dragulj.

Dolina Vahau, na obali Dunava u Austriji, takođe je posebno lepa, maglovita i mistična, te sablasno podseća na neke od pejzaža reka Jangcekjang ili Li u Kini.

Izvanredni izlasci i zalasci sunca kao i prolazne oluje doprinose tome da lepota ovih predela nikada nije previše daleko, uključujući i prelepe, većinom netaknute srednjevekovne gradiće Pasau i Regenzburg u Bavarskoj.

– Pomenuli ste Gornje Podunavlje i čini se da je taj deo ostavio dobar utisak na Vas. Šta biste posebno izdvojili?

Tokom prve polovine mog putovanja niz Dunav kroz Nemačku, Austriju, Sloveniju i Mađarsku, bio sam vrlo impresioniran pejzažima i prirodnim lepotama različitih predela kroz koje sam prolazio. Bilo je tu nezaboravnih trenutaka vezanih za životinje tog podneblja, ali prvenstveno sam bio zadivljen prirodom i pejzažima, kao i istorijskim lokacijama. Nakon što sam prešao granicu i ušao u Srbiju, imao sam osećaj da će se nešto promeniti. Zbog čestog razmišljanja o ulasku u „Evropski Amazon“, imao sam velika očekivanja. Da li sam sada bio na pragu nezaboravnih iskustava u divljini, kao vrhunca svih dotadašnjih iskustava? Nisam se razočarao. Konkretno mesto, na kome je sve za mene dobilo neverovatan smisao, jeste bilo ušće Drave i Dunava, oko 20 kilometara južno od Apatina. Dosta je izolovano. Nije bilo jednostavno voziti biciklu ni po travnatim, ni po peščanim površinama na nasipima. I nigde na vidiku nije bilo drugih turista. Jedan od najčarobnijih trenutaka celokupnog putovanja niz Dunav se dogodio baš ovde, kada sam naišao na divlju svinju, jelene i na ogromano jato ptica, uključujući nekoliko orlova belorepana, crnu rodu i čaplje, koje su sve polako uzletele ispred mene kada sam im prišao. Doživeti ovako nešto u divljini je zaista čudnovato, jedinstveni trenutak. Nastavivši dalje, osvrnuo sam se iza sebe i video znak na kome piše da sam upravo prošao kroz Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“. Zapisao sam to, kako bih pamtio ovaj rezervat kao jednu od najsvetlijih tačaka Dunava, kao i ovog putovanja.

Šta je bio najteži deo puta?

– Bilo je mnoštvo teških trenutaka. Sve ih je prouzrokovala jedna stvar, vrućina. Upoznao sam brojne ljude na Dunavu i oni nisu mogli da se sete kada su poslednji put temperature bile toliko visoke, toliko dugo. Često, dan za danom, ponekad sedmicu za sedmicom, temperature je bila preko 30, a povremeno i preko 40 stepeni. Toplota se osećala sve do kasnog popodneva ili rane večeri, što je jako neobično. Imao sam osećaj da nikada zapravo ne zahladni. Izbegavanje premora usled vrućine je bio prioritet. Važno je imati tablete protiv dehidratacije, galone tečnosti („Lipton“ ledeni čaj od limuna je bio moj favorit), zaštitnu kremu za sunce, dobar šešir za zaštitu od UV zraka a najvažnije je izbegavati popodnevno sunce.

Ko su bili najinteresantniji ljudi koje ste upoznali putujući Dunavom?

– Moje kolege iz WWF-a i ljudi sa kojima su me oni upoznali. To je ono što je učinilo ovo putovanje Dunavom jako posebnim. Kada me ljudi pitaju da li sam išao na put sam, ja kažem da nisam. Imao sam prijatelje celim putem, otvarali su mi vrata svojih domova i delili su sa mnom svoje priče i iskustva o Dunavu, vodili me na posebna mesta i upoznavali sa svojim porodicama, prijateljima i kolegama. Znam da ponekad zvuči previše sentimentalno kada govorimo o „panda porodici”, ali u ovom slučaju reč je zaista o porodici. Drugi biciklisti koje sam susreo na putu, a bilo ih je dosta, barem u gornjem i srednjem delu toka Dunava, imali su veliko strahopoštovanje prema toj dunavskoj mreži prijatelja koja je pripremala svaku moju narednu posetu po nekoliko nedelja unapred.

Neki neobičan moment tokom putovanja?

– Pored već pomenute vrućine, druga neobična stvar su bili talasi migranata i izbeglica koji su se kretali kroz Evropu, u potrazi za novim životom u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim zemljama. Pošto sam ja išao direktno u kontra pravcu od njihovog, samo je bilo pitanje vremena kada će nam se putevi ukrstiti. I jesu. Prvo mesto gde smo se susreli je bila železnička stanica „Keleti“ u Budimpešti, gde mi se činilo da stotine migranata leži na asfaltu napolju, svi sa jako malo ličnih stvari, umornog i ošamućenog izgleda. Sledeće mesto su bile železnička i autobuska stanica u Beogradu, koje su ostavljale sličan utisak. I treće je bio prizor desetina ljudi koji se u ranim jutarnjim satima iskrcavaju sa putničkog broda po kiši, ulazeći u Rumuniju iz Bugarske, na posebno udaljenom pristaništu za trajekte, a zatim njihovo ukrcavanje u autobuse. U tom momentu su pogranični policajci krenuli da mi mašu užurbano, ne bih li prešao granicu što brže. I, naravno, slikanje nije bilo dozvoljeno!

Imate li planove za još neku pustolovinu biciklom, poput ove?

– Naravno! Već su počeli da mi se motaju razni planovi po glavi, za druge delove Evrope koje slabije poznajem. Baltičke države su mi pale na pamet, Estonija, Letonija i Litvanija. Zatim nastavak putovanja kroz Poljsku, i poseta svim tim divnim šumama i vlažnim staništima. Pa onda baltička obala Nemačke, u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačke. Sledi vožnja takozvanim „Zelenim pojasom” uz bivšu granicu koja je odvajala Istočnu od Zapadne Nemačke do pre 25 godina. Želeo bih takođe da putujem i češkom granicom kako bih se susreo sa Dunavom negde kod Bratislave rekao bih, odakle bih, ovoga puta drugom putanjom, išao ka Crnom moru gde sam ove godine i završio putovanje. Sledećeg proleća, možda?

Autor intervjua: Konstantin Ivanov / wwf.rs 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend