Svetlana Bojković: Bez ljubavi nema pravog života

Kada je moj sagovornik neko ko je obeležio glumačku scenu zemlje u kojoj živimo, ali i šire, čime je i te kako zadužio našu kulturu, pitao sam se kako zapravo da počnem uvodni deo našeg intervjua. Uglavnom sam to radio po svom ustaljenom obrascu. Međutim, ovoga puta odlučio sam da prvi put uvod počnem drugačije.

Verujem da postoji bar jedna uloga, od toliko maestralnih, u kojoj ste sa velikim uživanjem gledali moju sagovornicu. Zato, dragi naši čitaoci, želim vam da sa istim intenzitetom radosti pročitate i ovaj intervju, jer dovoljno je reći da je ona Svetlana „Ceca” Bojković.

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković; © „Blic.rs”, Razvojna agencija Srbije (RAS), K. Kamenov)

Karijeru su Vam obeležile glavne uloge koje ste odigrali u televizijskim serijama Siniše Pavića. Koja od njih je najpribližnija Vašem karakteru ‒ profesorka latinskog jezika Emilija Popadić, glavna medicinska sestra Antonija Miloradović, advokatica Valerija Gavrilović ili pak usamljena penzionerka Jasmina Pantelić?

Sve ove uloge su, na neki način, deo mene, jer sam u svaku utkala nešto svoje.

Međutim, nijedna od njih se po karakteru ne poklapa sa mojim. To su uloge koje volim i radovalo me je što se međusobno razlikuju, jer to je bio izazov za igru.

Šta za Vas znači reč „ljubav”?

Bez ljubavi nema pravog života. Ljubav je teško definisati, ali zna se da je ona pokretač života i da bez nje nema ni umetnosti ni velikih dela.

U popularnom TV sitkomu „Mamini sinovi” tumačite ulogu dementne žene Rozalije ‒ Rose Popović. Nažalost, demencija je postala bolest savremenog doba i sve je učestalija. Rečju, to je „starenje u trenutku”. Koliko je zahtevno igrati dementnu osobu, odnosno da pokušate da kroz kadrove živite kao ona?

Mi smo se u našoj umetničkoj ekipi opredelili da moja Rosa ne bude baš dementna, nego da se više igra i manipuliše sinovima, kao i drugim ljudima sa kojima dolazi u kontakt, ne bi li postigla svoj cilj. S vremana na vreme izbije i zaboravnost, ali hteli smo da to ne bude ono glavno. Razlog za ovakvo tumačenje je to što smo želeli da postignemo čisti sitkom.

Bolest demencije je nešto što potresa gledaoce i izaziva sažaljenje, a mi smo hteli da ostanemo u žanru komedije.

Dobitnica ste dveju najznačajnijih glumačkih nagrada u Srbiji ‒ „Velika Žanka” i „Dobričin prsten”. Ko su, po Vašem mišljenju, bili Žanka Stokić i Dobrica Milutinović i koliki je njihov značaj za domaći teatar uopšte?

Očigledno je da su i Žanka Stokić i Dobrica Milutinović bili veliki glumci. O njima postoje zapisi, a njihova se veličina prenosi, kao usmeno predanje, kroz generacije koje nisu uspele da ih vide, jer iz tog vremena ne postoje video-zapisi predstava, televizija nije postojala, dok su retki filmovi snimani u zastareloj tehnici. Upravo zato je važno da postoje ove nagrade koje nose njihova imena. Tako ih čuvamo od zaborava i čuvamo vrednost njihove glume, pa su zato obe ove nagrade prestižne.

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković i Katarina Žutić; © „Story.rs”, Mića Jović)

Po čemu pamtite svoje prve pozorišne korake?

Svoje prve pozorišne korake pamtim po tome što sam imala osećaj da ulazim u dugo sanjanu bajku…

Zašto kažu da su dake pozorišne scene „one koje život znače”?

Pozorišne daske zaista život znače. Mi, glumci, posvećujemo im svoj život. Tumačeći živote likova koje igramo, mi na tim daskama i živimo.

Kada biste danas sreli malu Svetlanu „Cecu” Bojković, šta biste joj prvo rekli ili savetovali?

Rekla bih joj: „Kad već hoćeš da budeš glumica – budi i ne boj se!”

Gde najbolje „napunite svoje baterije”, to jest upijete pozitivnu energiju – u pozorištu, na radiju, filmu ili televiziji?

Moja prva i osnovna ljubav jeste pozorište. Najviše volim taj proces rada i istraživanja u toku proba, kao i nezamenljiv osećaj u kontaktu sa publikom u toku igranja predstava.

Na koje opšte prepreke treba da obrate pažnju svi oni koji ulaze u profesionalno bavljenje glumom?

Gluma spada u rizične profesije, pogotovo danas kada na smanjenom prostoru (mislim na Srbiju) ima, pored tri državna, i nekoliko privatnih fakulteta za izučavanje dramskih umetnosti. Tako godišnje izlazi više glumaca i glumica, a prostora za njih je malo.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Nažalost, vidim robotizaciju, digitalno skenirane glumce i kompjuterski generizovane karaktere. Savetujem da pogledate film „Kongres”, sa Robin Rajt, Harvijem Kajtelom i Polom Đijamatijem u glavnim ulogama.

Nasuprot tome, pozorište je žilava biljka, pa kada je izdržalo dve hiljade godina, nadam se da će opstati.

(Naslovna fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković; © „Gloria.rs”, Vukica Mikača)