Intervjui Srbija

Niklas Roy: Sadržaj je uvek deo onoga što stvaram, a moje instalacije su istovremeno svojevrsni “media plejeri”

Kraj marta označava kraj drugog ciklusa Nelt edukativnog programa, koji je realizovan od aprila 2016. godine, kroz saradnju kompanije Nelt sa Novom Iskrom i Galerijom 12 Hub. Specijalni gost programa ovim povodom je istaknuti berlinski medijski umetnik Niklas Roy, koji je za učesnike pripremio četvorodnevnu radionicu “Photon Attack!”, koja je fokusirana na rad sa RGB LED svetlom a koje je tokom proteklih nekoliko godina postalo nezaobilazni vizuelni fenomen. Rezultati će biti predstavljeni u okviru završnog događaja i izložbe u subotu, 25. marta, u 19 h, u Galeriji Kolektiv (Karađorđeva 53, Beograd).

Niklas Roy koristi umetnost kako bi istraživao tehnologiju. Njegova istraživanja rezultiraju mehaničkim skulpturama, električnim mašinama, interaktivnim performansima i elektronskim spravama. Pre nego što se koncentrisao na umetničku karijeru, radio je kao režiser, 3D animator i supervizor za vizuelne efekte za nekoliko međunarodnih filmskih produkcija. Dobitnik je niza priznanja za svoj rad, dok su njegovi projekti predstavljeni na brojnim izložbama i festivalima, među kojima su Nam June Paik Art Center (Jongin-si), ZKM (Karlsrue), Japan Media Arts Festival (Tokio), Kikk (Namur), La Gaite Lyrique (Pariz), Experimenta (Melburn), Ars Electronica (Linc), Elektra (Montreal), Microwave (Hongkong), Transmediale (Berlin), Siggraph (San Antonio/Anaheim), Todays Art (Hag), Prototype (Sao Paulo) i brojni drugi.

1. Kakvo je mesto tehnologije u tvom radu? U filmskim okvirima si radio sa softverom i trikovima, a sada si dosta posvećen elektronici, mehanici, kinetičkim projektima i mikro-kontrolerima. Rad sa elektronikom je došao iz ličnog hobija, ili si imao neko formalnije obrazovanje u toj oblasti?

Da, to je sve bilo zasnovano na hobiju. Kada te zanimaju takve stvari, onda znanje sakupljaš odasvud. Čitao sam knjige i pričao sa profesionalcima, ali nisam se formalno obrazovao na tom planu. Kada je film u pitanju, to je prilično rasprostranjen medij, tako da sam možda koristio neku specifičnu tehnologiju ali pre svega sa ciljem da proizvedem sadržaj za medij. 3D animacija je bila dosta nova u vreme kada sam se bavio filmom, i bilo je malo produkcijskih kuća koje su mogle da priušte kompjutere neophodne za to. Tako da tada nisam radio na animaciji za filmove, već više špice i grafiku za TV emisije. Kasnije sam malo radio i na dugometražnim filmskim produkcijama. Ono što radim u poslednje vreme jer pre kreiranje samog medija. Sadržaj je uvek deo onoga što stvaram, ali čini mi se da su moje instalacije istovremeno svojevrsni “media plejeri”. Mogu da ciklično reprodukuju jedan sadržaj, i da kroz njega ispričaju priču.

2. Da li si imao neke svesne ili podsvesne uticaje iz domena umetnosti ili popularne kulture kada si promišljao svoje nove projekte, one koji su se više okrenuli dizajnu interakcije i kreiranju zanimljivih mašina? A ta praksa može da se isprati kroz istoriju umetnosti sve do Leonarda da Vinčija.

Dok sam se bavio filmom, zanimali su me filmovi koji su bili tehnički sofisticirani. Mogli bi to biti i prastari filmovi, kao što je “Metropolis”. Ali i Stenli Kjubrik i “2001”. Dopadalo mi se što je bilo lako razumljivo kako su efekti postizani, samo je bilo suludo kakve su zapravo scenografije građene da bi filmovi bili snimljeni. To me je jako inspirisalo u to vreme. Kada su u pitanju stvari koje danas radim, instalacije, to je svakako švajcarski umetnik Jean Tangely, švajcarski umetnik koji je gradio brojne mašine kao svoja umetnička dela. Leonardo mi u tom smislu nije bio mnogo bitan, jer on je uglavnom crtao mašine, nije napravio skoro ni jednu od njih (smeh). Mislim da je jako važno da autori direktno fizički ostvare svoje zamisli, jer prolaziš kroz toliko izazova, i na kraju krajeva ni ne znaš da li će mašine funkcionisati.

3. Kakav je odnos između funkcije i estetike u tom procesu? Da li finalni izgled instalacije prati isključivo funkciju, ili ti je bitan i vizuelni ili taktilni aspekt finalnog “proizvoda”?

U potpunosti pratim funkciju, ali moram priznati da mi je i “stil” bitan. Jer verujem da možeš napraviti dobar stil čak i sa bilo kakvim škart materijalom. Za mene nekad može biti bitno kakve ću čvorove koristiti na konopcu, ili kako ću nešto zalepiti. Ali na kraju krajeva, sve moje mašine su interaktivne. Funkcija i estetika se zato prožimaju. Kao publika, kada se nađete ispred mašine sa kojom treba da uđete u interakciju, trebalo bi da imate mogućnost da sagledate koje mogućnosti su vam na raspolaganju. Estetika je jedini način da to iskomuniciraš, tako da se dosta ozbiljno bavim time kako je kućište mašine ili neki interfejs konstruisan. Publika treba da ima “zadovoljavajuće” iskustvo tokom koriščenja te mašine. Moje instalacije mogu da deluju smešno i pomalo glupavo, ali zapravo se dešava jako puno ozbiljnog promišljanja kako bi se postigla ta spontanost. Ako samo nesvesno radiš stvari na taj način, nećeš dobiti dobar rezultat.

4. Kao što će to biti slučaj ovih dana u Beogradu, u okviru Nelt edukativnog programa, dosta često vodiš radionice sa studentima, ili decom. Kakva su ti iskustva u tom smislu? Da li nekada uključuješ studente u svoje projekte, i da li koristiš radionice da isprobaš neke nove stvari?

Volim kada ljudi imaju dobre ideje na radionicama, a ja sam tu da im pomognem da ih realizuju. Pojavim se sa nekim materijalom, i onda istražujemo šta možemo sa time. Tako radimo i sada u Beogradu, sa LED svetlom. Naravno, to je za mene jako inspirativno, i ideje koje se pojave na nekim radionicama mogu završiti u nekoj od instalacija na kojima kasnije radim. Nikada ne bih ukrao ideju nekog studenta i od toga napravio svoj rad, ali volim da iskoristim duh i energiju neke takve situacije i primenim to tokom izrade neke nove instalacije. Radionice su vrlo različite. Mogu biti kratke, čak i samo dva sata, ili mogu trajati nedelju dana. Nema pravila. Možda najveći izazov sa učesnicima je da završe nešto u dogovorenom roku. Zato često organizujem žurku ili ad-hoc otvaranje izložbe na kraju radionice. Onda se neki mogu naći u nezavidnoj poziciji da su među onima koji nisu stigli da završe. Tu situaciju koristim kao instrument pritiska na učesnike, a tako će biti i na ovoj beogradskoj radionici.

About the author

Avatar

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Medijski sponzori smo

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Hvala što nas pratite!