Intervjui Srbija

Milica Kralj: Pozorišna igra je magija

Milica Kralj je poznata srpska pozorišna rediteljka. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 1998. godine. Pored režije, bavila se i pedagogijom. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja.

(Fotografija: Milica Kralj; „Fejsbuk”)

Koje teme su Vam najinspirativnije za režiranje predstava?

Teme su u potpunosti neiscrpne u vremenu u kojem živimo i mnoge, same po sebi, inspirativne. Ali ono što, pored teme, mora da me inspiriše je mogućnost igre.

Igra! Pozorišna igra je magija. Ako je samo tema, onda možeš da gledaš i TV Dnevnik, ako je pak samo igra, onda je i to pomalo besmisleno. Igra je ono zbog čega mi zaigra srce kada gledam ili radim neku predstavu.

Da li imate svoj model režiranja ili se pak koristite univerzalnim?

Ne verujem da postoji univerzalni model režiranja. Svaki reditelj nosi sa sobom neki svoj svet i način na koji ga sagledava, pa samim time svaki reditelj i ima svoj metod rada, koji mu omogućava da bude najkreativniji.

Zanat se mora savladati, ali svaka nova režija je kao novi početak ‒ iste su bojazni, sumnje, isto nemanje garancija šta će biti do kraja. U tome je i lepota i tamnija strana ove profesije.

Znamo kakav je bio kao glumac, ali, možete li da nam otkrijete kakav je bio kao saradnik Vaš otac, doajen glumačkog zanata, gospodin Petar Kralj?

Nezamenjiv. Sa jedne strane, s njim je bilo lako raditi jer nije voleo da „filozofira u praznoˮ, nego da radi konkretno na sceni, gde je mogao apsolutno sve. Sa druge strane, njegova glumačka pobuna protiv reditelja je bila prirodna, a posebno protiv ćerke reditelja. Haha!

Predstave koje smo radili su bile dugovečne i donele su nam puno lepog druženja ‒ na sceni, iza scene, u bifeima raznih pozorišta i na raznim gostovanjima.

(Fotografija: Milica Kralj; „Fejsbuk”)

Koliko Vam znači reč kritike?

Kada sam diplomirala, nebrojeno je bilo više kritičara nego danas, koji su pisali za razne novine. To je, sa ove distance, bio praznik jer ste mogli da upoređujete različita mišljenja i analize, da i sami tako nešto sagledate i naučite.

Valjalo bi da kritičar poznaje proces rada, da je nekada bio učesnik istog kako bi ga razumeo i da voli pozorište. Svaka kritika koju mogu da razumem, prevrtim u svojoj glavi, dobrodošla je. I naravno, nije samo važno šta se kaže, nego ko to kaže.

Kako biste opisali položaj dramskih umetnika 21. veka u Srbiji?

Dramski umetnici su dovedeni u veoma neprijatan i ponižavajući položaj. Višegodišnje unižavanje kulture od strane države nije samo zbog toga što vlasti ne shvataju njen suštinski značaj za jedan narod i društvo, već i zato što njima ne odgovara čovek naklonjen kulturi, nego onim trivijalnim sadržajima koje mu se agresivno naturaju.

Nemisleći, čovek je zgodno biračko telo. Posledice toga su strašne, a vidimo ih već u poplavi nasilja svake vrste od kojeg je obolelo naše društvo: rijaliti TV, promovisanje primitivnih idola našoj deci, crne hronike, ophođenje većine prema manjini (vlasti prema neistomišljenicima)… Sve je to nasilje! Tu su negde dramski umetnici ostali zarobljeni i izgubili su moć da se bore i da njihova borba ima težinu.

Jeste li ustajali posle svakog pada?

O da! To je život. Svakodnevna borba da ustaneš, naučiš da nađeš sreću u nekim naizgled jednostavnim stvarima i da umeš to da podeliš sa nekim koga voliš.

Drama ili komedija?

Nedavno sam shvatila zašto sam dugo verovala da više naginjem komediji. Zato što ja uvek imam tremu od publike. Uvek! Čak i posle stotinu igranja predstave. Kada se dogodi prvi smeh iz sale, taj prvi opipljivi kontakt ‒ moja trema počinje da se smanjuje. Kada je drama u pitanju, teško je tamo negde iz scenskog džepa osetiti šta se događa u sali.

U svakom slučaju, drama bez određene doze duhovitog nije podnošljiva, kao što bi komedija, u suštini, ogoljena od smeha, trebalo da bude teška drama.

(Fotografija: Milica Kralj; „Fejsbuk”)

Vaša omiljena predstava je?

Dve omiljene predstave na repertoarima pozorišta, trenutno meni dostupnih, jesu „Razbijeni krčagˮ Jugoslovesnskog dramskog pozorišta (JDP), u režiji Igora Vuka Torbice i „Ožalošćena porodicaˮ Narodnog pozorišta Republike Srpske, u režiji Nikole Pejakovića.

Moguće da ste mislili na to koja je meni moja omiljena predstava. Onda bi odgovor bio da je to svaka ona gde je postojala radost igre.

Pripremate li režiju nekog novog pozorišnog komada?

Hahaha! To se i ja pitam!

Kako vidite pozorišnu i filmsku scenu za 50 godina?

Kao bitku skupih produkcija i gerile, kompjutera i znoja, holograma i istine…

Dok je nama publike nema bojazni da će pozorište i film preživeti.

(Fotografija: Milica Kralj; „Fejsbuk”)

About the author

Nikola Stojanović

Nikola Stojanović

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily magazin | Njegove tri najveće ljubavi u umetnosti jesu: gluma, pisanje i novinarstvo. Smatra da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije – bez kojih je život besmislen! | Redovni je član Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.