Mašan Lekić – od prvih koraka na Studiju B do autora emisije na Prvoj televiziji

0

Mašan Lekić autor je emisije “Dosije” na Prvoj sprskoj televiziji koja se bavi rekonstrukcijom kriminalnih događaja u poslednjoj deceniji 20. veka. Svoje prve korake u novinarstvu napravio je na Studiju B, zatim odlazi u RTS, potom na B92, a od 2006. godine je na Prvoj televiziji, nekadašnjoj TV Foks. Ideje za emisiju najviše dobija od policajaca koji mu daju predloge, a devedesete pamti kao jedan strašan period u kojem su se smenjivala ubistva, sankcije i inflacija.

Svoje prve korake u novinarstvu napravili ste na Studiju B i veoma brzo shvatate da je televizija Vaša velika strast. Koliko se sećate perioda kada Vas je sa dvanaest godina Vaš ujak Aleksandar Timofejev uveo u ovu profesiju?

– On je radio kao reporter na radiju Studio B i poveo me je jedanput u njegovu smenu. Bio je lutajući reporter. Sećam se, ta radio stanica je visila oko njegovog ramena – jedna velika torba sa antenom – i tako smo lutali gradom kolima. Išli smo na pijacu, uključivao se sa nekog gradilišta i na kraju je imao uključenje iz gradskog SUP-a. Sećam se jedne zadimljene prostorije, inspektora i novinara koji sve vreme pišu i okreću one stare fiksne telefone i javljaju u novine ko je uhapšen, koji je slučaj rešen itd. Tad je bio kraj 80-tih i još uvek nije bilo toliko kriminala u Beogradu kao samo nekoliko godina kasnije. Tad sam se zapravo zaljubio u radio i uopšte u novinarski posao. U osnovnoj školi “Starina Novak”, u koju sam išao, skupio sam dva, tri drugara iz odeljenja kojima se isto to svidelo. Onda smo u nekoj sobi sa dvokasetašom pravili naš radio program koji je trajao dva sata. Igrali smo se zapravo i puštali muziku, čitali vesti itd. Kada je počela televizija sa emitovanjem opet me je ujak odveo u Studio B i preporučio me je zato što je video da mi se svideo taj novinarski posao.

Sa trinaest godina, zahvaljujući čuvenom Peđoliniju, počeli ste da vodite emisiju “Teenage TV” zajedno sa Natašom Miljković, Ivon Jafali, Aleksandrom Simićem i mnogim drugim novinarskim imenima. Koliko Vam je u tom periodu devedesetih značilo to što ste se sklonili sa ulice i izlaz pronašli na televiziji?

– Da, to je bio sam početak 90-tih. Svaki dan su se skoro događala ubistva. Sećam se da su u odeljenju jednog zvali Kristijan, drugog Knele. Tim jačima su davali takva imena. Stalno su bile neke tuče i oni su im postali uzori, jer su se u novinama veličali ti kriminalci. Međutim, ja sam imao tu sreću da radim ono što volim i da zapravo rastem u jednom takvom okruženju, okružen televizijom. Studio B je bila osnovna škola televizije za nas klince. Tu smo naučili i da snimamo i da montiramo. Prve korake u novinarstvu učili smo od ozbiljnih novinara, snimatelja, montažera i reditelja. Od imena kao što su Lila Radonjić, Olja Bećković, Aleksandar Timofejev, Đoka Vještica. To je bila jedna ozbiljna škola novinarstva.

Roditelji su Vam preneli ljubav prema filmovima i pamtite dan kada Vam je stigao prvi video-rikorder i kada ste sa pozajmljenom kamerom snimili porodični film. Da li ste od tog perioda počeli da se zanimate za snimateljski posao i za režiju koja Vas privlači u istoj meri kao i novinarstvo?

– Da, upravo tako. Kao što ste rekli napravili smo jedan naš porodični film. Naši prijatelji imali su kameru, što je tada bila retkost, a oni su radili u inostranstvu i pozajmili su nam je na dva dana. Sećam se da smo prvo napravili scenario. Otac mi je, iako je mašinski inženjer, umetnička duša i veoma lepo slika, iako nije umetnik. Igrali smo se, pravili film i to mi se jako svidelo. Zahvalan sam im što su mi usadili tu ljubav. Mada i pre toga smo zajedno crtali stripove, slikali itd. Zato je bitno da se roditelji igraju sa svojom decom kao što su se oni igrali sa mnom. Imali smo među prvima video-rikorder u Beogradu i svako veče smo gledali filmove. Bila su možda samo dva video kluba u gradu I svaki dan smo išli i uzimali video trake. Inače, jedan od ljudi koji je radio u video klubu i koji je fenomenalno znao da preporuči dobar film bio je Inspektor Blaža. Tako smo se upoznali sa njim, a posle su se okumili on i moj otac.

Sa osamnaest godina ste se sa Studija B prešli na RTS da radite kao kamerman. Zbog čega ste nacionalnu televiziju u to vreme zvali “fabrikom televizije”?

– Dan-danas nacionalnu televiziju zovem fabrikom televizije. To je zato što samo kad uđete u njihovu garderobu i vidite njihove kostime koje imaju, njihovu scenografiju i studije, koliko imaju repotražnih kola i ljudi shvatite da je to zaista jedna fabrika. Smatram da RTS ima velikog potencijala kao televizija, ali samo treba da se modernizuju neke stvari.

Posle bombardovanja 2000. godine sa RTS-a odlazite na B92 gde ste najviše naučili o svom poslu. Šta je ono što pamtite iz tog perioda, a da vam je ovaj medij to omogućio?

– Tamo sam najozbiljnije počeo da se bavim novinarstvom. Počeo sam kao asistent snimatelja, iako sam znao da snimam. Pošto nisam imao akademiju nisam mogao da budem snimatelj. Naučio sam kako da snimam od drugih snimatelja, kako se snima informativni prilog i kako se radi u informativi. Na tim snimanjima sam takođe video i kako novinari rade i usput sam gledao njihove priloge i kako pišu, a onda sam iskoristio svoje znanje i neka svoja poznanstva u policiji. Dobio sam malu kameru i počeo da pratim rad policije. Na početku sam pratio rad interventne, po celu noć sam išao sa njima i tako malo po malo napredovao. Jedna, druga eksluziva, a često kad je prilog o crnoj hronici to bude udarna vest. U početku sam samo prenosio snimke, ali nisam čitao, a novinari su pisali. Vremenom su mi dali priliku da i sam pišem priloge. Na kraju sam čitao priloge i snimao stand up. Dešavalo se da dobijem informaciju o ubistvu u dva, tri ujutru, da sednem u kola i uradim o tome prilog, sve sam, bez ekipe.

m1Crnu hroniku počeli ste da radite 2002. godine, a 2006. godine dobijate poziv da pređete na tadašnju Foks televiziju. Kako je izgledao razvojni put na televiziji koja Vam je omogućila da uđete u samu srž tema koja se tiču kriminala?

– Dobio sam poziv da pređem na televiziju Foks i da radim kao novinar, a naravno glavna stvar bila je crna hronika. Prvo sam radio priloge od minut i dvadeset sekundi koliko je bio dozvoljeni standard na vestima. Zatim sam prešao na priloge od pet minuta i posle dve nedelje sam morao da pređem na dvadeset pet minuta. Bilo mi je svakako lakše da pravim priloge od pet minuta nego da sve stavljam u minut i dvadeset. Ono što je dobro je to što sam spojio i filmski i novinarski posao preko tih rekonstrukcija događaja.

U emisiji “Dosije” bavite se srpskim kriminalom i njegovim antiherojima i antijunacima iz perioda devedesetih kada su se lako gubili ljudski životi. Da li je odlučujući korak da napravite ovaj serijal bio taj kada ste shvatili da se mladi veoma interesuju za taj period?

– Video sam da se devedesete veličaju u poslednje vreme i da opet opasni momci iz tog perioda postaju predmet interesovanja među klincima. Zato sam kroz ovaj serija hteo da prikažem kako su svi ti ljudi i momci živeli, kako su za kratko vreme doživeli veliku slavu. Kako su bili okruženi lepim devojkama, okićeni zlatnim lancima, dobrim automobilima, a već posle nekoliko meseci ili godinu, dve bili sahranjeni. Želeo sam da pokažem da sav taj sjaj nije onakav kako izgleda. Ne samo da su oni izgubili živote, već su upropaštene i njihove porodice. Majke su ostale bez svojih sinova, sestre bez braća itd.

Rad na serijalu započinjete istraživanjem. Tragate za slučajevima koji bi mogli da budu prikazani kao film, ali u isto vreme da budu i edukativni. U kojoj meri tražite dozvolu od policije i za šta sve ih pitate i kako teče priprema za jednu epizodu emisije?

– Za devedesete i zemunski klan nismo tražili odobrenje policije. Mi zapravo tražimo sagovornike iz policije, a ne odobrenje. Nama policija nikada nije pravila problem. Dok radim crnu hroniku promenio sam četiri ministra policije i zaista nikada nismo imali nikakve blokade u policiji. Isključivo tražimo samo sagovornike, jer niko ne može da nam zabrani da radimo svoj posao. Barem ja nikada nisam doživeo nikakvu zabranu, a u 99% slučajeva smo uspeli da dobijemo sagovornike. Pored toga što tražimo da tema bude edukativna i filmična, treba da bude interesantna i da drži pažnju. Posle toga kada nađemo temu, onda tražimo sagovornike koji će nam pričati u epizodi. Zatim snimamo te sagovornike, pišemo scenario, a posle scenarija pravimo rekonstrukcije. To sve zatim ulazi u montažu. Posle montaže ide filmska i tonska obrada i onda ide u emitovanje.

m2Kakva je danas uloga istraživačkog novinarstva i novinara uopšte u vreme kada se najavljuju reforme u novinarskoj profesiji, izmene zakona i izlazak države iz vlasništva nad medijima?

– Nažalost ja mislim da danas trenutno nema toliko istraživačkog novinarstva. Mislim da ima dosta autocenzure, da li sa pravom ili ne to ne znam. Ne znam, zato što ja nikada nisam imao nikakvu cenzuru, ali mislim takođe da se dosta novinara plaši. Milslim da nemaju dovoljno hrabrosti i da vide kako su neke njihove kolege prošle. Iako smo mi u serijalu imali dosta škakljivih tema gde smo prikazivali i propuste policije i pravosuđa niko nas nikada nije ukorio ili blokirao.

Istraživačko novinarstvo postoji u onim društvima koja su dobro situirana, dobro organizovana i gde postoji konsenzus da je to potrebno. Emisije “Dosije” I “Insajder” pokazale su da takvo novinarstvo u Srbiji ipak može da opstane uprkos mnogim preprekama. Šta je ključ da ovakvi sadržaji i projekti na televiziji uspeju i da dožive veliku gledanost?

– „Insajder“ i „Dosije“ su dve različite emisije. “Insajder” je emisija koja je u potpunosti istraživačko novinarstvo, a mi se više bavimo tim nekim starim slučajevima koji su sudski završeni. Naravno imali smo i priče kao što su priče o devedesetim u beogradskim klanovima u kojima nema sudskih završetaka. Bitno je da pre svega imate poverenje ljudi, to je najbitnije. Poverenje ljudi koji će vam dati informaciju, a da ti ljudi koji vam otkrivaju to nešto, budu provereni. Da se ne naseda na informacije koje nisu proverene. Često će vam neko dati informaciju samo da bi nekog drugog upropastio. Kad dobijem informacije, sve ih dobro proverim, pa ih tek onda pustimo u emitovanje.

Vin Rej čuveni novinar u BBC-ju, ratni izveštač i direktor škole za obuku novinara smatra da je za rad u novinama potrebna hrabrost, veliki rad i profesionalno poštenje. Da li ste se Vi nekad ugledali na neke ljude iz sveta novinarstva?

– Uglavnom sam se ugledao na naše novinare. Na Jakšu Šćekića poznatog novinara RTS-a, zatim na Zorana Kusovca, Zorana Baranca, Aleksandra Timofejeva i mladog kolegu Petra Gajića itd. Nemam nekog stranog novinara kojeg bih izdvojio, ali se ugledam na strane emisije. Kod mene su kod kuće uključeni Nacionalna geografija, Histori, Diskaveri. Ranije, kada sam radio za vesti, gledao sam BBC i CNN.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend