Marčelo: ljudi mnogo brže bivaju pregaženi vremenom nego ikada ranije

0

U subotu, 10.10.2015. godine u Hali sportova na Novom Beogradu očekuje nas dvostruki ​koncertni spektakl i više od tri sata do sada neviđenog programa koji pripremaju Marčelo i Elemental! Prethodnih godinu dana Marko Šelić Marčelo prelazio je region uzduž i popreko promovišući album ,,Napet šou“, svoje peto i najuspešnije izdanje u 12 godina dugoj muzičkoj karijeri. I, kako sam Marčelo kaže: ,,Došlo je vreme da se prebrojimo“, te će sa tom idejom i izazovom 10. oktobra održati najveći koncert ikada – u Hali sportova na Novom Beogradu!

Na koncertu će se Marčelu pridružiti i grupa ​Elemental, ​​jedan od najpopularnijih​ hrvatskih sastava sa kojim Marčelo sarađuje još od debi albuma ,,De Facto“. Od 2003. godine i dueta ,,Bekstvo“, Elemental i Marčelo su se susretali na raznim geografskim širinama, festivalima i koncertima.

Kada biraš između pisanja ili pevanja – koja „terapija“ ti više leži u poslednje vreme? Ili je ipak dobitna kombinacija obe?

– Pokušavam da oslušnem šta sama ideja želi, šta joj više pristaje. To na stranu, ove godine sam u prozi, budući da intenzivno radim na novom romanu – kao što sam prošle, radeći “Napet šou”, bio posvećen stihu i esejističko-kolumnističkoj formi: kombinacija te dve vrste tekstova čini ovaj knjigoalbum. Terapijsko dejstvo je isto.

Da li je „oštrije“ tvoje pero ili izgovorena reč (stih)?

Mislim da stvar nije u oštrini, već u vremenu: stihovi se dalje čuju naprosto zato što slušanje zahteva manje vremena nego čitanje. Ne štedim se ni na jednom od ta dva polja, i nadam se da je trenutak kada ću, možda, morati da se opredelim samo za jedno još uvek prilično udaljen.

Publika na koncertima drugačija nego ranije. Danas se svi late telefona, tableta i gedžeta i snimaju, tvituju, fotografisu, postuju na društvene mreže umesto da uživaju u koncertu. Gde je tu provod? Kako reaguješ kada vidiš tako nešto na svom ili nekom drugom koncertu?

– Prijatelj mi je nedavno pričao zanimljivo iskustvo – ćerkica mu je u obdaništu, pa su vaspitačice, kako već biva, upriličile priredbu. Veli da su supruga i on bili jedini koji su gledali očima: svi ostali roditelji – svi – gledali su u ekran svojih telefona, kojima su snimali događaj. Čini mi se da bi prigodan naziv za ovo bio “proizvodnja uspomena”: da bi proizveli uspomenu, u izvesnom smislu propuštaju sam događaj, dopuštaju da ga dožive tek posredno, iako su na licu mesta. Brukerovo “Crno ogledalo”, mada je ta poenta bolno tačno taknuta i u finalu serije “Six feet under” jednostavnim pitanjem: “Zašto fotografišeš? Taj trenutak je već prošao.” Hoćeš da ga sačuvaš, a zapravo ga propuštaš. Ili jednostavno treba priznati da smo rođeni u prošlom veku – ovaj nam se čini tragično naopakim naprosto zato što nije naš, a danas, kad se sve užurbalo, ljudi mnogo brže bivaju pregaženi vremenom nego ikada ranije. Kako reagujem? Nikako, kako bih? Što si stariji, to si bliži istini da deca nisu kriva – obreli su se tu i ne stižu da promisle, doba u kom žive sugeriše im šta je normalno. Ko mene pita? A, da: ti. Pa, evo: ne mislim ništa dobro o tome. Imaćemo dovoljno vremena da ih preziremo dok igramo šah u staračkom domu, ne brini.

Zašto književnost u Srbiji propada? Zašto se retko i teško objavljuju vredna, umetnička dela? Zašto sve izdavačke kuće pre objavljuju beletristiku?

– Pre svega, opaska nije sasvim tačna: mnoga, mnoga dela dostupnija su nego ranije. Recimo, u izdanju Službenog glasnika može se naći Vinaver, pride po pristojnoj ceni – a ako ukucaš naslov “Gromobran svemira” u pretraživač Kupinda, naći ćeš samo dva primerka, oba iz 1921. godine: jedno košta pet, drugo čak 7 200 dinara! Kod lokalnih prodavaca polovnih knjiga, bar ovde u Beogradu, nećeš ni naći ovaj naslov. Avaj, sada je tu ovo novo izdanje. A to je samo jedan primer. Ako pak pričamo o savremenom trenutku, valja priznati: trivijalna književnost ne može ugroziti ozbiljno autorstvo u očima bilo koga ko je zainteresovan samo za ovo drugo – ona krade jedino pažnju onih ljudi koji su i inače “nečitaoci”. Takvih je oduvek bilo neuporedivo više, samo se sad više vide. Strašno je, naravno, videti Sajam knjiga preplavljen autorima koji ne gaje nikakvu iskrenu ljubav prema pisanoj reči i ne može biti prijatno kada vidiš koliko je masovno interesovanje koje oni pobuđuju. Ali na kraju dana, sve se svodi na jednostavnu istinu koju mi je o svom sportu jednom kazala Nađa Higl: “Znaš, moje je da svoju stazu isplivam najbolje što mogu; sa drugima se nadmećeš tek posredno.” Niko drugi mi nije kriv ako napišem lošiju i slabije zapaženu knjigu. Uostalom, ovde samo prividno pričamo o istom, tek zato što su sve to knjige – ali ta činjenica na stranu, ni razlozi ni ciljevi nisu nipošto isti, pa su i poređenja suštinski suvišna: ne patim što je neko bolji astronaut od mene, jer nisam astronaut.

Marko Šelić Marčelo (Paraćin, 22.01.1983) ima običaj da ispravi novinare kada ga pred intervju najave kao „svestranog momka“: „Taj kompliment pripada nekome ko je istovremeno i astrofizičar i stolar i ginekolog. Sve moje aktivnosti tiču se jednog istog: bavljenja pisanjem. A sve što pišem tiče se samo jedne stvari: loma u čoveku.“ Ovom se večitom temom bavi kroz prozu, novinske kolumne i muziku. Po struci bi bio profesor srpskog jezika i književnosti, da ga od toga ne deli još koji ispit.

Mnogi izmišljaju, plasiraju lažne vesti, upravljaju društvom, na kom položaju su mediji u Srbiji i da li su oni u istom rangu kao i političari?

– Sociolog Ratko Božović nedavno reče: “Mi nemamo kritičku javnost. Mi, u stvari, nemamo javnost.” Nema nikakve sumnje da mediji u tome igraju presudnu ulogu. Sedma sila i dalje silno deluje na narod, ali tako što je u službi režima i prostakluka – kad bolje pogledaš, čitavi se sadržaji ponegde baziraju isključivo na tim sastojcima. Hoće se, međutim, reći da je narod kriv što ima rđav ukus, te su oni primorani da im takav program pruže. Možeš misliti. Narod nema rđav ukus, jer narod nema ukus – taj se ukus uvek brižljivo stvara i nameće. Važi i za segment obožavanja prostakluka i za segment obožavanja vođe.

Da li si siguran da kroz svoje pesme, koje uglavnom govore o problemima u društvu, državi, možeš da promeniš nešto u istoj?

– Pa i ne govore uglavnom o tome, ali te koje govore uvek dignu više prašine, i otuda takav utisak. A u ideju da takozvano angažovano stvaralaštvo nastaje kako bi se menjao ili spasavao svet nikada nisam bio preterano uveren. Mislim da je inicijalna kapisla nešto posve drugo: duboka i lična potreba da se reaguje na uočenu nepravdu. A da li će to delo pobuditi pažnju društva i dovesti do neke konkretne promene – to je sekundarna stvar, ne primarna. Otuda nije ni naročito smisleno vrednovati angažovano stvaralaštvo prema tome je li se stvarnost promenila ili ne – ono nije zakon i nema nikakav način da bilo koga obaveže na bilo šta. To, međutim, nipošto ne znači da nema moć: popularna kultura oblikuje mlade ljude gotovo koliko i roditelji (samo u drugim aspektima) i šanse da se izvesne ideje o svetu tim putem steknu veoma su velike. Naravno, kod nas je problem što imamo popularnu nekulturu kao daleko uticajniju silu.

Postoje tri ekranizacije Dilana Doga, koja je razlika?

– Pod trećom podrazumevaš “Vittimi degli eventi”? Pa, nijedna nije Dilan, ali na različite načine. Frančesko Delamorte je preteča Dilana, i otuda je sjajan štos što je glavnu ulogu u ekranizaciji romana “Dellamorte Dellamore” igrao baš Rupert Everet, po čijem je liku Dilan Dog nacrtan, i uopšte što film ima tu estetiku, čak do mere da ga mnogi, eto, ubrajaju u ekranizaciju stripa, iako to nije. Onda imamo holivudskog Dilana, promašaj na koji nije vredno trošiti reči, i ovaj film mladih entuzijasta iz Italije, koji mi je odličan, pun duha, lepo osmišljen i sproveden u delu – jedino što glumac koji tumači glavnu ulogu likom baš i ne podseća na Dilana. Svejedno, topla preporuka, ovo je poslastica svakom obožavaocu.

Popularni strip Lokot i Ključ govori o deci i o strahu od nepoznatog, oni žele da istraže, rizikuju, dok je odraslima, odnosno njihovim roditeljima sve to nepoznato i ne žele da se upuštaju, da li je i društvo tako u Srbiji?

Taj serijal, na čijem prevodu i adaptaciji imam čast da radim, očarava ključevima različitih moći i zagonetkom koja se polako otkriva, ali ispod svega toga leži priča o porodici koja mora nastaviti dalje nakon velike tragedije. Scenarista Džo Hil pokazuje se odličnim psihologom svojih junaka, i moglo bi se reći da je serijal svojevrsni bildungsroman: neko od junaka u priču ulazi kao dečak – a do kraja, stasaće u čoveka. No, tu je i ta zanimljiva teza da odrasli naprosto ne mogu videti magiju. U našoj stvarnosti, nisam tako siguran ni da je deca vide, jer se mnogima žuri da što pre postanu odrasli. A kad se sve zbroji, nema gluplje težnje od te.

Fan si serije Gejm of Trons. S obzirom na samu radnju, da li se ta priča može preslikati na realnu sliku čovečanstva, na prošlost i budućnost?

– Fan sam mnogih serija, i da, paralele su tu, Martin je mnogo puta izjavio da mu je istorija jedna od najvećih inspiracija.

Objavio je studijske albume De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treća strana medalje (2008) i Deca i Sunce (2010), romane Zajedno sami (2008) i Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica (2012), zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), stotinak kolumni za razne redakcije i Napet šou (2014), konceptualno delo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova.

Ko u Srbiji radi u korist naroda ako država ne radi?

– Praktično niko, kad se sve sabere, pa čak ni sam narod. Naš je smisao za kolektivitet potpuno uništen.

marcelo
Koliko si se ti, tvoja muzika, ali i zemlja u kojoj zivimo – okolnosti… koliko se sve promenilo od „De fakta“ do danas? I koja promena ti najvise smeta?

– Pa, bilo je uglavnom sramno. Sad je uglavnom besramno. A da parafraziram velikog Milana, menjam se onoliko koliko moram da bih ostao isti – pri čemu ne govorim o promeni u odnosu na društvene okolnosti, jer mi se stav o njima ne menja. Mislim na svoj put, lični i stvaralački. Tu sve ono stožerno, ono što “pivo čini pivom”, ostaje isto, ali ostalo mora biti podložno promeni, jer stvaralaštvo se daleko više tiče traganja nego nalaženja.

Koliko je stanje u društvu napeto i da li se može formulisati kao „napet šou“?

– Rekao bih da ga baš tako treba nazvati, da – ali to, da se razumemo, nije stanje čitavog društva, nego samo onih koji nisu ni u jednom od dva transa u koje su zapali svi ostali: trans nade i trans očaja. I nada i očaj u svojoj su osnovi od iste supstance – od bespomoćnosti. Napetost je pak pobuđenost, spremnost. Još malo, pa sledi etapa dva: zapet šou, korak od eksplozije. Posle toga ostaje samo eskalacija, ona u kojoj sirotinja raja napokon stavi krivce za svoju stvarnost na tapet i obračuna se s njima – to je tapet šou. I to je samo šou, zato što se posle toga ciklus restartuje.

Jednom prilikom si izjavio u jednom intervjuu da „samo stranka posao daje“ – čini se da se to nikada neće promeniti?

– Stvarnost je ta koja to svakodnevno izjavljuje, samo sam ponovio za njom. To svi vide, svi znaju, i kraja svejedno nema. Kao da nas uopšte ne plaši činjenica da se ne može opstati ako stručnost i sposobnost nisu kriterijum, nego stranke, tetke i strinke.

Šta dalje? Gde? Kuda? Kako?

– Moj dragi prijatelj Kokan Mladenović nedavno je negde citirao rečenicu iz Šekspirovog “Kralja Lira”: “…da se stvari sve il’ promene, il’ prestanu.”

Biografija: 

Pažnju javnosti najpre je stekao tekstovima svojih pesama, kojima je zavredeo priznanja poput nagrade TV Metropolis (najbolja pesma) i Davorin za 2006. i 2009. godinu (najbolji urbani/rock album), a spot za Pozerište prvi je srpski spot uvršten u World chart express evropskog MTV-a. Prvi album bio je najprodavanije izdanje godine na listi IPS-a, koja se uzimala za najrelevantniju u zemlji kada je reč o alternativnoj muzici. Nekoliko godina objavljivao je kolumne u Politici, ali i u Huperu, gde je vodio i rubriku o stripovima. Ovaj angažman ovenčan je Nagradom za najboljeg mladog strip esejistu na Desetoj smotri mladih strip autora Balkana (2010), a od 2009. i poslom jednog od urednika u redakciji Veselog četvrtka, najvećeg domaćeg izdavača stripova. Učestvovao je u akcijama REX-a, Centra za nenasilje, Centra za ratnu traumu, o temi tolerancije među narodima ex-Yu i delovanja muzike i književnosti na promenu svesti mladih – sličnim temama bavi se i televizijska emisija Perspektiva, u kojoj je učestvovao kao narator i moderator (2015). Pesmom Čep uključuje se u akciju borbe protiv trgovine ljudima i radne eksploatacije, pokrenutu od strane NVO Astra. Udruženje izdavača i knjižara Vojvodine dodelilo mu je titulu ambasadora knjige i čitanja (2007), a roman Zajedno sami dobio je Popboksovu nagradu publike za najbolju knjigu 2008. Pozorište DADOV adaptiralo ga je u u predstavu 2010. Iste godine, časopis The Men proglašava autora „čovekom godine“ u kategoriji New Idol. Prvi tiraž romana Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica, kojim započinje prozna trilogija, rasprodat je tokom 57. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, a iste godine Šelić otvara 49. Niški sajam knjiga i grafike. Malterego osvaja Popboksovu nagradu za najbolju knjigu u 2012. godini. Šelić se 2013. našao na listi sto najuticajnijih Srba prema magazinu Nedeljnik. Poslednjih godina angažovan je i u pozorištu; radio je na predstavama „Klasni neprijatelj“ Predraga Stojmenovića (tekst završnog songa), „Istraživač noćnih mora“ Nikole Zavišića (scenario) i „Doktor Nušić“ Kokana Mladenovića (tekstovi svih songova). Napet šou osvojio je nagradu City magazina za album godine, a celokupan Šelićev javni angažman doneo mu je i nagradu Pravi muškarac, kojom su pre njega ovenčani strip autor Marko Somborac i Saša Janković, zaštitnik građana.
Živi i radi u Beogradu. Vikendima tutnji Balkanom sa svojim bendom ili drži svoje književne večeri i tribine.

(Veliko hvala bivšoj dragoj urednici Jeleni Odabašić i filmskom kritičaru i drugaru Milanu Kruniću)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend