Katarina Žutić je jedna od najboljih srpskih glumica današnjice. Diplomirala je glumu 1998. godine na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Predraga Bajčetića, svojom dramatizacijom „Belih noći” i delova „Braće Karamazovih” Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Studentske dane delila je sa: Aleksandrom Srećkovićem – „Kuburom”, Anom Sofrenović, Bojanom Maljević, Bojanom Zečević, Isidorom Minić, Ivanom Zarićem, Jasminom Večanski Kujundžić, Milicom Mihajlović, Nenadom Jezdićem, Rastkom Jankovićem, Rastkom Lupulovićem i Srnom Lango.
Takođe, Katarina je jedna od retkih glumica koja je uspela, iako potiče iz poznate glumačke porodice, da veoma uspešno, samostalno izgradi svoj put na glumačkoj sceni – i to predanim radom, upečatljivim talentom i neizbežnom harizmom. A svakom svojom novom ulogom iznova osvaja srca publike.
Pored glume, bavi se i muzikom i slikarstvom.
(Fotografija: Katarina Žutić, 2022; © Strahinja Aćimović, Katarina Žutić; Šminka: Lejla Enetah Vujović)
Šta za Vas znači gluma, a šta biti glumac?
Tako uopšteno gledano, ja jedino nisam sigurna da glume ima bez glumca. Pokušaću da objasnim drugačije, recimo: gluma je moja profesija, to je ono što me definiše.
Dosad ste odigrali brojne uloge – kako u pozorištu tako i na filmu i televiziji. Koji angažman je na Vas ostavio najupečatljivi utisak, to jest trenutak kada ste primetili da ste postali zreliji kao glumica?
Nikad nisam bila u stanju da procenim neki određeni trenutak. Više je u pitanju jedan neprekidni proces istraživanja unutar sebe, neodustajanja u momentima kad ne ide, vera u sopstvanu mogućnost razvezivanja nekog čvora – kao matematičkog problema, neprekidni rad na sebi.
Publika Vas posebno pamti po ulozi Rose, Glavonjine žene u sada već kultnom filmu „Pljačka Trećeg rajha”. Kako su prolazili snimajući dani, čega se sećate?
Sećam se mog divnog i neponovljivog partnera, sa kojim sam imala tu sreću da igram na filmu, Gage Nikolića. Ja sam dolazila spremna sa svojim rešenjima za scenu, a on me je vodio i davao sugestije, veoma jasne i meko uobličene, kao neki stariji i mnogo iskusniji brat ili ujak. To je bio divan, profesionalni odnos i vrhunska škola, koju sam imala prilike da prođem.
Koliko se danas, gledano globalno, poštuje glumačka sloboda u kreaciji likova?
Ako glumac napravi dobru ulogu, znači da se razumeo sa rediteljem, razumeo poruku teksta i imao dovoljno slobode i mašte da izađe sa kreativnim rešenjima u cilju dobre predstave, serije ili filma.
Mislim da je Piter Bruk u „Praznom prostoru” pominjao da glumac ne treba da ima potpunu, već ograničenu slobodu. Glumcu je mnogo lakše da napravi ulogu kada ima prave smernice, a ne kad je sve otvoreno i slobodno. Tada sloboda postaje svoja suprotnost, a glumac ne zna odakle da krene.
Hoću reći da je dobra uloga uvek dobila pravu količinu slobode da bi se ostvarila.
(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković i Katarina Žutić na izložbi Katarininih slika u Srbobranu, 2022; © Radovan Rosić, Katarina Žutić)
Ono što smatrate trenutno najvećim problemom na srpskoj dramskoj sceni jeste?
Ne vidim neke velike probleme tako globalno gledano. Dosta se snima, čini se da ima prostora za sve. Mnogo je glumaca, ali nekako su svi, manje-više, u poslu.
Sve češća je pojava komercijalno uspešnih TV serija, te u odnosu na one iz prošlog veka, savremene TV serije izgledaju kao da ne ispunjavaju sve kriterijume u kvalitetu. Naravno, ako ostavimo po strani neke izuzetke. U čemu je glavna razlika između TV serija 20. i 21. veka?
Sada je tehnika na mnogo višem nivou, ali se zanemaruje priča. Ranije se nedostatak tehničkih mogućnosti nadomešćivao dobrom pričom. Bilo je potrebno naći prava rešenja da sve bude spontano i prirodno.
Recimo, ako neko treba da poleti, snimaće se reakcija ljudi na tlu i kroz njih ćemo zamisliti letača, a danas taj lik samo uzme i poleti, pa idemo dalje.
Izgleda da nekad problemi uzrokuju kreativnost, uostalom tako je od praistorije, kad se neandertalac našao u kriznoj situaciji, razvio se u čoveka, tako da, dok se jedno razvija (tehnika), drugo stagnira (zaplet). To je možda prirodna amplituda. Tako mi je lakše da posmatram nego kao da je sve konačno i zauvek.
Hoću da kažem, biće sveta i posle nas, ako mu mi ne presudimo.
Istina je da sam otišla daleko od glavne teme, ha-ha-ha-ha, ali eto – tuda me je razmišljanje dovelo.
Gde sebe najviše pronalazite – u pozorištu, na radiju, filmu ili televiziji?
Trenutno u slikanju. Dok Vam odgovaram na pitanja, u toku je izložba u Srbobranu, a imam zakazanu izložbu u martu 2023. na Zlatiboru. Trenutno izlažem akvarele, a spremam se i za kombinovanu tehniku, kao sledeći korak. Svakako mi je želja da izlažem u Beogradu, i radim sada na tome.
Da li je Vama, kao glumici, teže da igrate u drami ili u komediji?
Nikada nisam pravila razliku, osim u žanrovskom izrazu. Možda zato što svakom žanru prilazim sa ozbiljnošću i odgovornošću, jer mi je ukazano poverenje i data uloga. Mislim da se tako, donekle, može kontrolisati preterivanje izraza u komediji i patetično sažaljevanje sebe u tragediji.
(Fotografija: Katarina Žutić, 2022; © Strahinja Aćimović, Katarina Žutić; Šminka: Lejla Enetah Vujović)
Stalna ste glumica ansambla Pozorišta „Atelje 212”. Koju biste nam predstavu preporučili da pogledamo sa aktuelnog repertoara?
Ansambl Pozorišta „Atelje 212” je sjajan! Ima odlične glumce i treba gledati predstave našeg pozorišta.
Proces kroz koji stvaraoci predstave prolaze da bi došli do premijere – trnovit je i težak, divan na svoj način, ali svakako mislim da treba gledati sve predstave i ispoštovati proces stvaranja, pa izvesti svoj zaključak.
Ne želim da izdvajam određenu predstavu, već da kažem da je odlazak u pozorište i gledanje predstava nešto što bi trebalo da bude kontinuitet.
Grejs Keli ili Odri Hpbern?
Ja se njih sećam kroz maglu, ali pamtim „Doručak kod Tifanija”, neku mačku na krovu i Odri sa muštiklom. A Grejs se sećam iz nekoliko filmova, lepa plavuša i elegantna. Pamtim je i sa fotki, već udatu i ustoličenu…
Nemam odgovor na Vaše pitanje, zapravo.
Pripremate li neke nove glumačke projekte?
Tebalo bi da u decembru ove godine počnemo snimanje druge i treće sezone TV serije „Zbornica”. Raduje me taj posao. Snimajući prvu sezonu, već smo postali kao porodica. To je mali ansambl i humoristička kratka forma, koja je išla na „B92 TV” ovog proleća i leta.
Mislim da nam je serija ispala odlično. Nastavnici u osnovnoj školi i njihove bizarne situacije, odlično snimljena i brzo i duhovito montirana, toplo je preporučujem.
Sada razumete zašto me taj posao veoma raduje.
Kako vidite svet glume za 50 godina?
Pravo da Vam kažem, tek sam juče napunila 50, nisam se još ni osvrnula.
(Naslovna fotografija: Katarina Žutić, 2022; © Strahinja Aćimović, Katarina Žutić; Šminka: Lejla Enetah Vujović)
Add Comment