Ja nisam kepec, ja nisam patuljak, ja sam Milan Grahovac!

0

U subotu, 24. oktobra, u Studentskom parku u Beogradu, će se, po prvi put u Srbiji, obeležiti Svetski dan osoba sa izrazito niskim rastom.

Tim povodom, moj sagovornik je bio Milan Grahovac, Somborac, osnivač i predsednik Udruženja ‚‚Pokret malih ljudi Srbije“, paraolimpijac, reprezentativac Srbije, ponosni vlasnik šest svetskih medalja. Čovek zarobljen u telu deteta. Voli da trči za svojim snovima i da ih pretvara u javu.

S obzirom na to da si putovao mnogo, iz koje države nosiš najlepše uspomene kada je u pitanju ophođenje drugih ljudi prema osobama sa invaliditetom?

-Pošto sam bio 2013. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Velikoj Britaniji i skoro svuda u Evropi, po mom mišljenju su ipak SAD koplje iznad svih što se tiče zaštite, poboljšanja i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Tamo je svakome zagarantovana šansa za uspeh, bez obzira da li su osobe sa invaliditetom ili nisu. Svest o potrebama osoba sa invaliditetom je na zavidnom nivou, od običnih stvari kao što su arhitektonske barijere, prevoza, usluge njihovog javnog saobraćaja… Prisustvovao sam situaciji kada sam kupovao kartu iz Čikaga i kada je osoblje primetilo da sam nižeg rasta, onda su mene i grupu sportista iz Irske, na poseban način uveli u voz pre ostalih putnika. Postoje određene prednosti, sve se prilagođava osobama sa invaliditetom. I tamo su prisutni čudni pogledi, ali sistemski to postoji i postojaće svuda, ali je na mnogo manjem nivou nego kod nas.

12178063_496730220498087_1952288039_n

Šta je potrebno da se uradi da bi Srbija postala jedna od takvih država?

-Sad ću navesti jedan moj predlog. Pročitao sam sasvim slučajno na sajtu Američke ambasade, da je oktobar mesec zapošljavanja osoba sa invaliditetom u Sjedinjenim Američkim Državama. Zašto Srbija ne bi mogla da ukrade tu ideju, ne samo u oktobru, nego i u ostalim mesecima da bude transparentna i da, kao takva, bude primer drugima? Mi smo jedan narod koji prihvata različitosti, ali smo jako boljažljivi i sumnjičavi. Potrebna je veća sloga kod Organizacija osoba sa invaliditetom, prvenstveno, da osobe sa invaliditetom prihvate sebe kao takve, da pokažemo solidarnost, zajedničke ciljeve, kako ‚‚Pokret malih ljudi Srbije“ tako i ‚‚Udruženje palaplegičara“, ‚‚Udruženje distrofičara“, ‚‚Udruženje osoba sa celebralnom paralizom“… Po mom mišljenju je najbitnije dati šansu osobama sa invaliditetom, posebno mladima, omogućiti dobre stipendije svakoj osobi sa invaliditetom koja pokaže želju za učenjem. To su neke stvari na kojima bismo trebali da radimo i da izgradimo jedno društvo koje će biti snažno na osnovu znanja, a ne samo nekih priča. Potrebno je da se osobe sa invaliditetom drznu i da kažu šta žele. Generalno, kod nas postoji malo interesovanje za učlanjenje u bilo kakvu organizaciju, za razliku od nekih drugih zemalja gde postoje osobe koje nemaju invaliditet, ali rade, uživaju i pomažu organizacijama osoba sa invaliditetom. To i mi moramo da uradimo. Nekako da animiramo osobe koje nisu sa invaliditetom da dođu da se druže sa nama, a nama će ta pomoć izuzetno značiti. Razvijaćemo i širićemo svest o našim potrebama i izgradićemo jedno lepše i bolje društvo. Jesu teška vremena, ali ne treba odustajati, ne treba posustajati, treba se boriti. Treba verovati do kraja! Ja sam izuzetno motivisan i sledeći korak koji ću preduzeti, a koji sam pre nekoliko godina najavio jeste da bih voleo da organizujem jedan ‚‚prajd“ osoba sa invaliditetom i izrazito niskim rastom, kakav već postoji u Čikagu. U Srbiji ima preko 700 hiljada osoba sa invaliditetom. Da li ćemo to postići, isključivo zavisi od organizacija koje se bave problemima osoba sa invaliditetom, a ne od države, jer je tu država zbog nas, a ne mi zbog države.

Kako se boriš protiv govora mržnje, diskriminacije i predrasuda i ima li nekih rezultata ili je to ‚‚borba sa vetrenjačama“?

-Nije to ‚‚Don Kihotovska“ borba. Ja se borim na razne načine. I sami znate da sam izuzetno aktivan na društvenim mrežama i smatram da to daje rezultete. Taj moj aktivizam je prisutan, ne odustajem, iako mnogi misle da previše patetišem. Nisam patetičan, ne tražim ni od koga da me sažaljeva, nego želim za sve, izuzetno za grupu koju predstavljam, a to je ‚‚Pokret malih ljudi Srbije“, da osobe izrazito niskog rasta ne gledaju kao osobe koje su niske i koje ne zavređuju pažnju. Određeni broj ljudi osobe sa invaliditetom ili izrazitno niskim rastom doživljava kao dvorske lude ili pajace zahvaljujući filmovima i ostalim žanrovima kulture u kojima smo tako predstavljeni.

Postoji govor mržnje. Konkretno, 11. oktobra smo šetali devojka i ja sa našim prijateljima u tržnom centru u Novom Sadu. Oni imaju ćerkicu sa izuzetno niskim rastom koja ima samo 2 ipo godine. Sve četvoro smo čuli komentare na račun male devojčice, koji su bili izuzetno pogrdni. Ja takve komentare čujem svakodnevno, što od dece i tinejdžera, što od starijih osoba, ali ja živim sa tim, naučio sam da to trpim i uopšte me više ne pogađa, ali me pogađa kada takav komentar kažu roditelji na račun deteta, a koji i sami imaju decu. Onda se zapitam u kakvom mi društvu živimo i šta bih ja trebao da uradim da se takvi komentari više ne bi dešavali? Šta bismo trebali da uradimo, kao društvo, da omogućimo srećno i radosno detinjstvo, konkretno toj devojčici, a onda i ostaloj deci koja su drugačija u svom fizičkom izgledu? To smatram za svoju obavezu!

Šta misliš, koliko je podignuta svest građana u Srbiji o postojanju OSI i njihovim potrebama?

-Osobe sa invaliditetom su jako neprimetne u vreme starleta, u vreme kada svi misle da znaju da pevaju, pa se svakog dana rađa po jedan muzički šou, u vreme kvazi-kriminalaca i kvazi-novinara. Građani, pored svih svojih ličnih problema, nemaju vremena da se bave problemima osoba sa invaliditetom i ja to razumem. Osobe sa invaliditetom čine 10% ukupnog broja stanovnika u Srbiji, ali to je, očigledno nedovoljno, da bismo bili primećeni. Osobe sa invaliditetom moraju više da se angažuju kako bi bili primećeni. Naš zajednički interes je da se probudi svest građana. Ja, kao Milan Grahovac, ne kepec i ne patuljak, mogu biti loš ili dobar čovek, na vama je da prosudite, ali ne i da mi sudite na osnovu rasta, a upravo te predrasude su najizraženije. Svest je na kritičnom nivou. Ne znam kako će Srbija ispuniti ta poglavlja prava osoba sa invaliditetom, kad dođu na red i pitanje je kad će to uopšte doći na red. Do tada mi iz ‚‚Pokreta malih ljudi Srbije“ nudimo saradnju svim institucijama iz Srbije da sa nama razgovaraju i da pomognemo našoj državi kako bi ona pomogla nama.

U kojoj sferi života si najviše osetio da si diskriminisan?

-Dao bih jedan opšti ogovor koji se odnosi na većinu osoba sa invaliditetom. Osobe sa izrazito niskim rastom su najviše diskriminisane po pitanju zaposlenja. Retko ko će danas zaposliti osobu izrazito niskog rasta, a kad je zaposli obično je to preko Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, ali se onda stvara novi problem: poslodavac je dužan da prilagodi radno mesto osobi sa invaliditetom. Ja ne znam ni za jedan slučaj gde je osobi sa izrazito niskim rastom kupljen odgovarajući nameštaj, koji odgovara njegovim potrebama. Ja sam imao sreću da me je zaposlio čovek koji je obrazovan na Zapadu i koji zna kakve su potrebe osoba sa invaliditetom i izrazito niskim rastom i ja sam mu neizmerno zahvalan na ukazanom poverenju. Diskriminisani smo, takođe, i po pitanju drušveno-ljubavnih odnosa, upravo zbog predrasuda koje se šire o nama. U bilo kojoj sferi života, gde god da se pojavi bilo koja diskriminacija ili govor mržnje, ‚‚Pokret malih ljudi Srbije“ će na to da odreaguje.

U kontaktu si sa većim brojem osoba sa invaliditetom iz Srbije. Koliko znači kada razmeniš iskustva sa drugim ljudima koji imaju isti ili sličan zdravstveni problem kao i ti?

-Naravno da mi znači. Meni je puno srce što su roditelji jedne devojčice našli podršku u našem Udruženju jer su bili veoma pesimistični, tužni i ja to razumem. Oni su u nama prepoznali jednu familiju, baš kao što se i naša grupa na fejsbuku zove ‚‚Familija osoba sa izrazito niskim rastom“. Mi smo jedna mala porodica i tu su se skupili ljudi iz celog regiona, ne samo iz Srbije. Ljudi sa takvim problemom u toj grupi pronalaze odgovore na neka pitanja, dobijaju savete i informacije koje nisu imali, osećaju sigurnost, podršku i uče kako da zavole tu našu različitost, da im ona ne bude smetnja ni u čemu. ‚‚Pokret malih ljudi Srbije“ je servis informacija. Ovim putem pozivam sve osobe sa izrazito niskim rastom da nam se priključe.

Kakvi su ti dalji planovi sa ‚‚Pokretom malih ljudi Srbije“, čiji si osnivač?

-Postoje trojica osnivača, ali sam aktivan samo ja. Okupio sam u Udruženju ljude sa istim i sličnim zdravstvenim problemima kao što je moj. Najveći plan nam je da motivišemo osobe izrazito niskog rasta, da radimo na širenju svesti o našem položaju i njihovom unapređenju. Takođe, planiramo da proširimo saradnju sa organizacijama iz sveta, da budemo prisutni na svim svetskim kongresima i konferencijama. Želeli bismo da se u Srbiji osnuje Centar za paraolimpijski sport za osobe izrazito niskog rasta. Jedan od planova je, takođe, da formiramo tim psihologa koji će pomagati osobama izrazito niskog rasta koji imaju manje samopouzdanja. Želimo da edukujemo druge ljude kroz tribine, da uradimo neki projekat sa Ministarstvom obrazovanja, da se uvede u knjige i udžbenike ta različitost, da se deca od malena uče da mi nismo patuljci ili neka mitska bića, već ljudi kao i svi ostali.

Kao što je naša drugarica, Mirna, uradila u SAD, tako ćemo i mi uraditi ovde, a to je da držimo časove edukacije, što javnih, što preko društvenih mreža, a verovatno će biti direktnih po školama i ostalim obrazovnim ustanovama i na konferencijama kako bismo svakodnevno podizali svest o postojanju osoba sa invaliditetom. Borićemo se!

U julu ove godine, u Novom Sadu održana je prva Regionalna konferencija osoba sa izrazito niskim rastom. Kakve uspomene si poneo sa tog skupa?

-Pre svega, to je jedno fenomenalno iskustvo. Mi smo bili domaćini, to jest „Pokret malih ljudi Srbije“, prve Regionalne konferencije osoba izrazito niskog rasta u Novom Sadu, tačnije u Kaću, zahvaljujući donaciji kompanije u kojoj ja radim, na čemu sam ja izuzetno zahvalan gospodinu Pavletu Matijeviću. Konferencija je u potpunosti ispunila cilj. Osnova konferencije je bila povezivanje organizacija i osoba izrazito niskog rasta iz regiona. Na konferenciji smo imali predstavnike iz Bugarske, Slovenije, Crne Gore i Srbije. Kolege iz Bugarske su najiskusniji u vezi sa ovim jer postoje već 20 godina kao organizacija. Njihove kampanje su pozitivne i uticajne, što, za sada, u Srbiji nije slučaj. U Sloveniji i Crnoj Gori ne postoje takve organizacije, ali postoje jedinke kao predstavnici svih ostalih. Žao mi je što nisu bili predstavnici iz Hrvatske, jer ni oni nemaju neku takvu organizaciju, nego je to više lokalnog karaktera. Plan je da napravimo Balkansku organizaciju osoba sa izrazito niskim rastom koja će imati slične ciljeve kao i ove pojedinačne, samo na malo globalnijem nivou. Izuzetna nam je čast bila to što smo bili pozvani od strane predstavnika gradskih vlasti grada Novog Sada. Povodom konferencije je bio organizovan i prijem za sve učesnike, gde smo razgovarali sa njima, ukazali na naše probleme i planiramo da nastavimo da sarađujemo sa njima. Novi Sad je, kao i do sada, pokazao svu svoju veličinu.

12179459_496730223831420_1779127840_n

Novi Sad je kandidat za domaćina prvih Evropskih igara osoba izrazito niskog rasta 2019. godine. Da li ste već počeli sa pripremama ili je još uvek rano da se govori o tome?

-Da, to je tačno, samo moram malo dužu priču o tome. Australiji je pripalo domaćinstvo za sledeće Svetske igre osoba izrazito niskog rasta, 2017. godine, međutim, oni su odustali iz nekih svojih razloga. Onda se to domaćinstvo preselilo u Bugarsku, ali nisu ispunili kvotu. Pominjala se i Holandija, ali ona nije obezbedila budžet i Igre su se ponovo preselile u Ameriku, s tim što će ovog puta biti u Kanadi. Već su počele pripreme i za sada, kvalitetno obavljaju sve uslove i zadatke koji se od njih očekuju. Pošto su se mnogi pobunili zbog finansija, ja sam rekao: ‚‚Hajde da mi organizujemo Evropske igre, ovde kod nas, u Novom Sadu.“ Izuzetnu podršku mi je dao dugogodišnji predsednik Svetske organizacije osoba izrazito niskog rasta iz Velike Britanije. U skladu s tim, treba da se registruje preduzeće ‚‚Osobe niskog rasta, Novi Sad, 2019.“, da se potpiše ugovor sa Novim Sadom. Nije rano, već bismo trebali da počnemo sa organizacijom svega toga, ali još ništa nije sigurno.

Svetski dan Osoba sa izrazito niskim rastom se obeležava 25. oktobra. Da li se može očekivati da će se to po prvi put obeležiti i u Srbiji i kako?

-Ovo je već treća godina kako se u svetu obeležava dan osoba izrazito niskog rasta. Po prvi put će se taj dan obeležiti i u Srbiji. Mi ćemo se okupiti dan ranije, 24. oktobra, u Studentskom parku u Beogradu, s početkom u 11 časova. Prošetaćemo ulicama Beograda, naši aktivisti će deliti građanima brošure, a nakon toga ćemo otići na neki ručak gde ćemo to „svetski proslaviti“ i razraditi planove aktivnosti za sledeću godinu. Očekujemo jedno dobro druženje i dobru reakciju Beograđana. Verovatno će biti i negativnih komentara ili dobacivanja, ali mi se tu skupljamo sa razlogom, a to je da kažemo da želimo jednake uslove kao ostali građani. Ne verujem da ćemo uspeti to da ostvarimo sa samo jednim skupom, ali vredi pokušati.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend