Giovanni Benini i Davide Provolo: Ritualno putovanje u svet autizma

Autizam, kao bolest, svoj najpoznatiji filmski prikaz je imao sada već davne 1988. godine u filmu „Kišni čovek”, sa Dastinom Hofmanom u legendarnoj ulozi, za koju je dobio „Oskara”. Samim time, ova bolset nije nepoznata širokoj bioskopskoj i televizijskoj publici, ali je i dalje obavijena velom misterije i društvene stigme. Italijanski dokumentaristi Giovanni Benini i Davide Provolo zavirili su u svet italijanskih tinejdžera sa ovom bolešću, koji žive u izolovanom rezidencijalnom centru Marana. Njihovo istoimeno ostvarenje naći će se na repertoaru ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma „Beldocs”, 7. septembra od 20 sati na Letnjoj sceni na Kalemegdanu (iza Galerije Prirodnjačkog muzeja). Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljima.

(Fotografija: Giovanni Benini i Davide Provolo, 2020; © Beldocs)

Kako ste došli do ideje za ovaj dokumentarac?

Projekat je započet 2015. godine, kada su naši prijatelji Matias Campaci i Thomas Pizzini (Lite Orchestra Duo, kompozitori i izvođači muzike za dokumentarac) osnovali eksperimentalnu laboratoriju za elektronsku muziku sa tinejdžerima koji žive u Marani, rezidencijalnom centru za negu za maloletnike koji imaju ASD (Autism spectrum disorder). Počeli smo snimanja njihovih nastupa u centru, ali ubrzo smo se zaljubili u čitavo mesto i njegove rezidente, pa smo rešili da razvijamo filmski projekat. Nismo bili (i još uvek nismo) eksperti za temu ASD-a, ali osetili smo momentalnu vezu sa protagonistima i osećali smo potrebu da oslikamo intenzivnu i hipnotičku atmosferu Marane.

Koliko film, kao umetnička forma, može da podstakne bavljenje ovakvim socijalnim i ljudskim temama?

Tema autizma dobila je na relevantnosti u društvu usled eksponencijalnog rasta prijavljenih slučajeva. Mislimo da je važno da opišemo ovaj raznovrsni svet kroz različitu i novu vizuru. Narativ mora da se promeni – od onog koji je fokusiran samo na stanje ljudi sa ASD-om ka pričanju priča koje se bave samim osobama i njihovim kompleksnostima. U predstavljanjima autizma postoji tendencija da se odstrane svi izazovni i teški aspekti svakodnevnog života ljudi sa ASD-om, njihovih familija i profesionalaca koji se njima bave, a to nosi rizik predstavljanja koje bi bilo previše fikcijsko i otuđeno od realnosti. Odlučili smo se za nenarativni pristup i naš dokumentarac je postao ritualno putovanje u svet autizma, gde su žudnje mladih snimljene u njihovom jednostavnom nastajanju.

Na koji način je vama rad sa ovim ljudima promenio perspektivu gledanja na autizam?

U prošlosti smo i Davide i ja imali privatnih i porodičnih iskustava sa ljudima koji imaju neku psihičku bolest. Snimanjem filma bolje smo shvatili ovaj univerzum. Naši protagonisti su imali težak život i veoma im je teško da pronađu svoje mesto u svetu. Oni imaju neograničeni potencijal i puno kreativnosti, čak i kada sa strane izgleda kao da nemaju jasnu orijentaciju u životu. Nekako uspevaju da žive u čistoti i nevinosti, stanju koje im omogućuje iskustvo „večne sadašnjosti”, prihvatanje miksa osećanja i opsesija, koje imaju gotovo mistično značenje. „Marana” je naš rediteljski debi i osećamo kako nam je ovo iskustvo pomoglo da obogatimo naše postojanje. Moramo da im se zahvalimo od srca.

Kako su oni reagovali na ideju učestvovanja u filmu?

Snimanje ljudi je uvek duboko i osetljivo pitanje. Mislimo da su senzibilisanost i svesnost od fundamentalnog značaja za svakog autora. Na neki način, u Marani je bilo lako da stupimo u kontakt sa protagonistima, jer je komunikacija s njima mahom bila zasnovana na govoru tela i izrazima lica, a ne na rečima. Rezultat je bio transparentan i direktan odnos između njih i ekipe filma. Imali su sjajnu, prirodnu reakciju, uživali su u snimanju i bili veoma radoznali u vezi sa tehničkom opremom. Uživali smo zajedno u nastupima, stvaranju i istraživanju setova. Negovatelji su nam verovali i imali smo visok nivo slobode u interakciji.

Kakvo je bilo vaše lično iskustvo snimanja i šta ste mogli sami da naučite od ljudi sa autizmom?

Kada snimamo filmove, trudimo se da ne naglašavamo afinitet između nas i ljudi koje snimamo. Ideja je bila da predočimo fenomen autizma na način koji bi istakao snagu, slobodu, vizionarsku moć tih mladih ljudi. Mislim da smo uspeli da podelimo trenutke u kojima se uspešno integrišu stvarnost i fantastika, fizičko i metafizičko, strah i zadovoljstvo. Oni su nam pokazali odlučnost, konstantnost, posvećenost i sposobnost da idu za svojim željama uprkos uštogljenosti našeg društva.

Tinejdžeri iz filma pronalaze svoje načine da se igraju i zabavljaju. Kao i svi drugi, imaju svoje idole, žudnje, načine da vole. Na koji način film može da pomogne u prevazilaženju predrasuda i stereotipa o njima?

Upravo to jeste i cilj filma. Nema „nas i njih”, svi smo mi ljudska bića i imamo podjednako pravo da živimo sa dostojanstvom. Postoje velike rupe u zakonodavstima nekih država. Na primer, po italijanskom zakonu postoje jasne regulative za odrasle ljude sa ADS-om, ali nisu dovoljno dobri kada se radi o tinejdžerima, koji su pod starateljstvom porodica sve do svoje 18 godine. Ova siva zona, nastala usled manjkavosti zakonodavstva, dovodi do diskriminacije i nepravdi, koji dalje doprinose širenju stereotipa u društvu. Uloga umetnosti i snimanja filmova je da stvori svetlo tamo gde zakoni i politika ostaju u mraku, i da nas sve učini svesnijim.

Kakve su bile reakcije na prva prikazivanja filma?

„Marana” će imati premijeru na ovogodišnjem „Beldocsu” i jedva čekamo da čujemo utiske publike! Imali smo neke privatne projekcije sa porodicama, gde smo bili prijatno iznenađeni pozitivnim reakcijama i komentarima. Za mnoge roditelje je film bio poput katarzičnog iskustva, jer im je dao mogućnost da podele svoje brige i osećaj odgovornosti sa ljudima koji gledaju film, barem u toku jednog sata. Rekli su nam kako veruju da im je film omogućio transfer dnevne realnosti njihovih sinova i kćeri u nešto što je univerzalna tema.

Na koji način aktuelna situacija sa COVID-19 utiče na vašu kreativnost i posao?

Pandemija pokazuje ko smo zapravo. Događaji poslednjih meseci su doneli uzbuđenje, pa olakšanje, anksioznost, nepoverenje i strepnju. Ogledalo pandemije nam pokazuje većinu sveta u patnji. Kao nezavisni umetnici, navikli smo da se povijamo pod vetrom, ali kontekst se menja neverovatno brzo i bez ikakve perspektive, te je teško ostati bistre glave. Nadamo se da će kriza biti korak napred u osvešćivanju svakog segmenta našeg društva. Mislimo da svaka osoba i društvena grupa ima mogućnost promene na bolje; ljudi na poziciji moći bi trebalo da predvode ovu evoluciju – imajući u vidu širu sliku, a ne samo interese pojedinaca.

(Fotografija drug i naslovna: Film „Marana”, 2020; © Beldocs)