Dejan Jelača: Amerika je na ivici građanskog rata

0

Dejan Jelača je poznati srpski glumac i TV voditelj. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti Univerziteta „Alfa BK”, u klasi Feđe Stojanovića i Mihaila Vukobratovića.

Svoj raskošni talenat pokazao je kako Srbiji, tako i van granica naše zemlje, pa karijeru uspšeno gradi i u Americi već skoro dve decenije.

Svet se suočava sa jednim od najopasnijih virusa – novi koronavirus (SARS-CoV-2). Kakvo je stanje u Njujorku, u kojem se trenutno nalazite?

Grad Njujork je potpuno drugačiji od onog kakvim sam ga zamišljao. Ovde živim već 18 godina, a prvi put ga vidim onakvim kakav je danas – prvi put je bez one energije kakvu zapravo ima. Njujork koji je budan 24 sata dnevno sada je postao grad duhova: nema gužve, nema ljudi, nema automobila… Kao da je sve nestalo ili stalo na trenutak, poput sna. Imam osećaj kao da sam u nekom filmu i čekam reditelja da kaže: „Seci, kupljeno”, pa da se svi vratimo normalnom načinu života.

Njujork je, kada govorimo o novom koronavirusu, centar epicentra pandemije. Stradao je najviše, ne samo od gradova SAD, već uopšte. U Njujorku se virus širio pet puta brže nego u ostalim gradovima sveta, a broj stradalih (bolesnih i preminulih), koji non-stop varira, enorman je.

U Americi su ljudi veoma odgovorni i pridržavaju se svih zakona i pravila: nose maske i rukavice, drže rastojanje, ne skupljaju se u grupama, koriste dezinfekciona sredstva i slično. I policija je svuda u gradu, koja proverava da li ljudi poštuju ove mere opreza. Drago mi je da su ljudi ovde prihvatili situaciju kao ozbiljnu, da ne misle da je ovo šala ili neka teorija zavere.

No, u SAD je problem s novim koronavirusom krenuo još u februaru ove godine. Da su vlasti blagovremeno odreagovale tada i sve shvatile ozbiljno, za razliku od vlasti na Balkanu, posledice ne bi bile ovolikih razmera. A u svetu su skrivane informacije o realnom stanju u Americi. Najviše ljudi se zarazilo po restoranima, teretanama, u javnom prevozu, bioskopima i tako dalje. Da američka vlast nije previše brinula o ekonomiji, koja bi trebalo da bude u drugom planu kada je ovavka situacija u pitanju, za sve bi bilo znatno bolje. Dakle, ovo što je urađeno od strane vlasti SAD jeste pravi zločin, graniči se s ludilom.

Takođe, ono što je trenutno, osim novog koronavirusa, u Njujorku (i Americi uopšte) izazvalo ozbiljne probleme jeste ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda pre nekoliko dana, te je SAD bukvalno na ivici građanskog rata, počev od demonstracija protiv Trampove vladavine.

Gledano na osnovu iskustva drugih zemalja sveta, da li se prerno izlaženje iz vanrednog stanja pokazalo kao ispravan potez?

To što mnogi kažu da je novi koronavirus običan grip jeste velika glupost! U Njujorku je sve još uvek zatvoreno, osim prodavnica i apoteka. U drugim američkim državama, klao što su Džordžija i Teksas i, koje su ponovo sve otvorile, porastao je broj zaraženih. Mislim da nije bilo pametno otvoriti sve prerano. Država Njujork je postupila ispravno time što još uvek ništa nije otvorila. Videćemo kako će sve nadalje da se odvija.

Na primer, Srbija je postupila ispravno time što se vratila normalnom načinu života, jer su stručnjaci koji prate vanredno stanje videli da broj obolelih u periodu od dve nedelje konstantno opada. Naravno, treba imati na umu da je virus još uvek negde u vazduhu i da nije tek tako izčeznuo, te bi ljudi trebalo da se pridržavaju propisanih mera zaštite. Razumem da su svi nestrpljivi i da je sloboda veoma važna, pa su što pre pohrlili napolje, ali se bojim da se virus ne povrati. Verujem da će što pre pronaći vakcinu, koja nam je jedini spas, jer drugog rešenja nema.

Koliko će vremena biti potrebno da se „dramski svet”, između ostalog, oporavi od posledica koje je uzrokovala pojava novog koronavirusa?

Meni su, kao i brojnim mojim kolegama, svi poslovi u trenutku stali. Mi smo stali na pola snimanja novog filma „Face Time”. Takođe, za jun 2020. imao sam zakazano i snimanje šest epizoda nove serije za „Amazon Prime Video”.

Kao glumac i državljanin SAD, primam pomoć od Udruženja, te sam s te strane bezbedan u ovom mirovnom periodu. Skoro sam razgovarao i sa svojim agentom – mi se nadamo da se polakao vratimo poslu s jeseni, to jest već od septembra ove godine. Međutim, ništa neće biti kao pre. Sve će biti po novim pravilima i pod stalnom kontrolom.

I Brodvejski teatar, kada govorimo o pozorištu, i Holivud, kada govorimo o filmu, zarađuju milione u periodu igranja, odnosno snimanja, a sada više od dva meseca ništa ne radi. Ovo je veliki komercijalni udarac kako za filmsku industriju, tako i za sve ostale oblasti. Još uvek je neizvesno odrediti vreme koje će biti potrebno za oporavak.

Na nedavno održanom Losanđeleskom internacionalnom festivalu kratkometražnih filmova, film „Kadiš”, u kojem tumačite ulogu nemačkog vojnika, osvojio je Nagradu za najbolju kratkometražnu dramu. Možete li mi reći nešto više o samom filmu?

Film je baziran na istinitoj priči o jednoj jevrejskoj porodici koja je pobegla iz najvećeg nacističkog koncentracionog logora „Aušvic” za vreme Drugog svetskog rata i koja je prošla golgotu. Ovaj film jeste i jedno podsećanje ne samo na nevino stradale u Drugom svetskom ratu, već i na sve žrtve svih ratova. Oni su živeli normalnim životom, sve dok se nije pojavio neko ko bespotrebno ne voli one koji su drugog porekla, druge boje kože ili druge vere.

Razid Sizon, reditelj, sve je to fenomenalno i verodostojno dočarao. Napravio je jednu kreativnu, emotivnu i poučnu priču.

Veoma sam ponosan na ovaj filmski projekat, koji veoma dobro prolazi na festivalima. Pored spomenute nagrade, osvojio je nagrade i na festivalu u Arizoni i Indiji.

Je l ti je bilo teško da pripremite ovu ulogu?

U fimu „Kadiš” tumačim lik naciste, nešto potpuno drugačije od svega što sam dosad radio. Kao neki paradoks: Srbin igra nacistu u američkom filmu. Inače, jako me zanima svaka priča o Drugom svetskom ratu, da ne kažem da sam opsednut tim periodom. Po mom mišljenju, i dan-danas je fenomen to što su ljudi toliko bili hipnotizirani svojim liderom i kako su ga hipnotizirano slušali, te njegove ideje sprovodili u dela.

Ova uloga je za mene bila veliki glumački izazov. Bilo je dosta kompleksno nači način da pravdam lik, to jest da razumem njegove misli i njegova dela. Mnogo mi je pomogla sva literatura koju sam pročitao na temu Drugog svetskog rata, a koja slikovito pripoveda o tom užasnom periodu.

Pored glume, uspešno se bavite i TV voditeljstvom – više od 20 godina. Uskoro bi trebalo da počne snimanje Vaše popularne TV emisije „30 minuta”, i to već 12. sezone, što jeste veliki uspeh za jednu emisiju. Koliko je zapravo ona Vama značajna?

Ja sam emotivno vezan za ovu TV emisiju, jer me svake godine ponovo vraća Srbiji. Ona je moj most od Njujorka do Beograda. Period u kojem snimam emisiju iskoristim i za viđanje sa meni dragim ljudima – porodicom, prijateljima, kolegama… To se dešava jednom godišnje, na leto, kada posetim Srbiju i uživam u njenoj lepoti.

Kroz ovu TV emisiju sam upoznao mnoge velike ljude, s kojima sam sklopio divna prijateljstva. Dok radim intervjue sa svojim gostima, ujedno saznajem i sve novosti iz kulturno-umetnočkog života Srbije. Moram da kažem da sebe ne doživljavam kao novinara, zato što to nije moje primarno zanimanje. Ideja da ja vodim „30 minuta” je spontana. Naime, producentkinja me je pozvala i pitala da li bih voleo da radim novu TV emisiju, čiji koncept mi je predstavila. Prihvatio sam – što zbog samog sadržaja, što zbog novog iskustva. Ostalo je istorija.

U prvoj sezoni sam više glumio voditelja, nego li što sam to zaista i bio. Znam da to nije dobro delovalo na TV ekranima. Kasnije, kroz sezone, počeo sam da se opuštam. Sada mi sve to deluje jednostavno poput odlaska na piće. A ono što sam naučio o novinarstvo jeste da uvek treba biti uporan i pažljivo slušati sagovornika. Bio sam gost mnogih emisija, i primetio sam da devedeset odsto novinara u Srbiji, čak i oni sa bogatom karijerom, ne sluša svoje sagovornike, več sve radi automatski, bez emocija, samo da bi ispunli svoj radni dan.

Za mene su najveći komplimetni kada mi gledaoci kažu da dok gledaju „30 minuta”, imaju utisak kao da prate razgovor između nekih prijatelja u kućnom abijentu.

Jeste li već napravili spisak novih gostiju?

Da! Kada nekog želim da vidim u svojoj emisiji, onda sam stvarno uporan. Ima dosta njih koje želim da ugostim, te vredno radim na tome. Mada, ne bih ništa da pričam unapred. Čekam da dođe pravo vreme za to, da se uskladimo sa obavezama. Isto tako, ako neko ne voli da radi intervjue, što poštujem, volim da to otvoreno i kaže.

Dobro je to što sam na početku kao goste imao velika imena, poput Jovana Ćirilova, Predraga Ejdusa, Branislava Lečića, Gorice Popović, Isidore Bjelice, Maje Odžaklijevske… Pored samog sadržaja emisije, smatram da je ispravan odabir gostiju siguran put do srca gledalaca.

Ispričaću jednu anegdotu o „30 minuta”. Želeo sam da ugostim Milenu Dravić. Dugo sam razmišljao da li da je pozovem, jer sam mislio da čak ni ne zna za moju TV emisiju. Međutim, kada sam je pozvao, predstavio se i pitao da li želi da mi bude gost, ona je odgovrila: „Konačno ste se mene setili!” U trenutku sam ostao bez teksta. Zatim mi je rekla da prati moju emisiju, čime sam baš bio oduđevljen. Odmah je pristala da gostuje u „30 minuta”. Čak je i legendarni Čkalja gledao ovu emisiju, te me je jednom pozvao kako bismo se upoznali.

Gde sebe najviše pronalaziš – u pozorištu, na radiju, filmu ili televiziji?

Meni je gluma značajna, ma u kom god mediju se nalazila. S obzirom na to da sam odrastao u pozorištu, možda pozorište pre ostalih navedenih. Nekako tu najviše pronalazim sebe, iako, nažalost, nisam radio nijedan pozorišni projekat poslednjih sedam-osam godina.

Trenutno sam prezauzet poslom na filmu i televiziji, te nikako ne mogu tu da uklopim i rad u pozorištu. Ali toliko volim svoj posao da, kada idem na set, na primer, uopšte nemam utisak da idem da radim, već kao da je to sastavni deo mog svakodnevnog života.

Kada govorimo o lepoti svih ovih medija, tu bih izdvojio radio. Mislim da kroz radio mogu da prenesem svoje emocije i mišljenje na potpuno drugačiji način. Između ostalog, dugo sam radio i na radiju.

(Fotografija prva, fotografija druga, fotografija četvrta i naslovna fotografija: Dejan Jelača, Njujork, 2020; © Dejan Jelača) (Fotografija peta: Dejan Jelača u filmu „In the Dark”, 2020; © Dejan Jelača) (Fotografija treća: Dejan Jelača u filmu „Kaddish”, 2020; © Dejan Jelača)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine |Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend