Intervjui Bosna i Hercegovina Crna Gora Hrvatska Severna Makedonija Slovenija Srbija

Branko Milisković: Performans nigde nije dovoljno zastupljen, jer je još uvek „ničija teritorija“

On je vizuelni umetnik i performer u pravom smislu te reči. Izvodio je performanse na mnogobrojnim internacionalnim festivalima i rezidencijama. Njegovi radovi su u većini slučajeva u formi performansa – žive instalacije u trajanju, ali se kreću i u formi kabarea, teatra i filma. Rođen je u bivšoj Jugoslaviji i kako voli da kaže pripada generaciji poslednjih Titovih pionira. Upoznajte Branka Miliskovića.

Photo by Miljana Vuković (ArtElle), 2015
1. Performans kao forma akcione umetnosti nije toliko zastupljena kod nas u odnosu na to koliko su zastupljene druge forme umetnosti. Kada i kako ste zakoračili u sferu performansa? Kako je tekao Vaš razvojni put kao umetnika?

Nakon završene srednje Arhitektonske tehničke škole u Beogradu, 2003. godine upisujem Fakultet likovnih umetnosti, odsek vajarstvo u klasi Dušana Petrovića, a potom u klasi Mrđana Bajića. U to vreme internet polako postaje sve više dostupan i otvara mi neslućene mogućnosti da dođem do brojnih informacija za koje do tada nisam znao. Sećam se da je 2004. godine na zgradi Studentskog kulturnog centra povodom manifestacije „Aprilski susreti“ bio okačen veliki bilbord na kome je Marina Abramović ležala u plamtećoj zvezdi petokraki. Tada nisam znao za Marinu i za performans kao umetnost, ali sam počeo polako da se interesujem i pronalazim informacije što u biblioteci fakulteta, što putem interneta. Tada nisam uspevao sebi da objasnim kakva je to umetnost, iako me je sve više uzbuđivala. „Kako počinje? Kako se završava? Kako se organizuje? Koliko traje? Da li se izvodi samo za video i fotografiju ili uključuje publiku?“, gotovo da ništa nisam znao o njoj, a na Akademiji retko koga sam mogao da pitam. Niko se nije bavio performansom. To je bila umetnost „između“, umetnost u koju su se neki studenti olako upuštali, da bi se sve završavalo na izolovanim eksperimentima koji se kasnije nisu razvijali. Paralelno radeći na svojim studentskim skulpturama i crtežima, moja želja za performansom je sve više rasla i postajala tako snažna da u nekim situacijama nisam nalazio opravdanje zašto studiram likovne umetnosti i pitao sam se da li gubim vreme. U tom periodu Srbija je još uvek bila na crnoj Šengen listi tako da su nam vize bile potrebne za sve zemlje EU. Dok je većina mojih kolega odlazila da crta večernji akt, ja sam završavao u kabinetu sa kompjuterima odakle sam imao „kakav takav prozor u svet“. Tako sam nakon brojnih mejlova konačno stupio u kontakt sa Marinom Abramović koju sam upoznao 2006. godine u Beogradu. Mislio sam da su mi se konačno otvorila vrata performansa i da će sve ići lako, ali kako je vreme prolazilo, ja sam završavao Akademiju i postajao sve nervozniji, apatičniji, vođen neopisivom potrebom da odem iz Srbije.

Photo by Nebojša Babić (2016)
Tokom 2007. godine dobijam pismo sa Kraljevske akademije umetnosti u Hagu da sam primljen kao transfer student na njihovu treću godinu i da mi se pruža prilika da tamo diplomiram. Prvog oktobra, iste godine, kao stipendista Holandske vlade prelazim na Hašku akademiju umetnosti i dizajna, na kojoj sam 2009. godine diplomirao. Nakon studija u Hagu, 2010. godine upisujem master studije na Hochschule für Bildende Künste u Hamburgu, odsek za proširene medije u klasi Žan Faust (Jeanne Faust). U međuvremenu se moja karijera performans umetnika razvijala prolazivši kroz brojne prepreke, nerazumevanja, odbijanja, nipodaštavanja, ignorisanja, uslovljavanja itd. Glavni problem je bio kako doći do performans festivala ukoliko nemate nekoga da vas preporuči, promoviše i lobira za vas. Naravno, postoji mnogo mogućnosti gde mladi umetnici mogu da izvedu svoje performanse, ali to je obično za vreme otvaranja studentskih izložbi, u off prostorima, na javnim mestima… To ima smisla dok ste student umetnosti, pa želite da iskoristite priliku da javnost sazna za vas i vaš rad. Međutim, takav tretman, ako se nastavi, kasnije srozava ugled umetnika i kvalitet performansa kao legitimne forme umetničkog izražavanja za čije izvođenje ne dobijate nikakav honorar. Samim tim ne možete da (pre)živite od svoje umetnosti, umetnički direktori i kuratori gotovo nikada ne dolaze na takva mesta da vas vide i eventualno uzmu u razmatranje za neki njihov program, a i kada se to desi obično se sve završi na tome. Za medije praktično ne postojite. U performansu, bar na početku karijere, jako retko dobijete priliku „lančane reakcije“, da jedan angažman odmah prouzrukuje drugi. Vrlo su česte velike pauze između dva angažmana, nekada i godinu dana, tako da svaki umetnik/ca mora da nađe način kako da prebrodi te velike prazne periode koji su puni birokratskog haosa i frenetičnog popunjavanja aplikacija, a da pritom ne izgubi kontinuitet u radu. Galeristi vas zaobilaze u širokom luku, jer ne mogu da zarade na vama, a festivali na budžetu i produkcije rade po principu „sigurne preporuke“, tako da često ne dođe do saradnje sa većinom od njih.

Performans nigde nije dovoljno zastupljen jer je još uvek „ničija teritorija“. Ne postoje jasne strukture i fondovi koji su usmereni isključivo na produkciju performansa, a nisu istovremeno namenjeni i za modernu igru, angažovani teatar ili entertejnment.

2. Školovali ste se, osim u Srbiji, i u inostranstvu. Da li u Srbiji postoji na nekom od umetničkih fakulteta katedra ili obrazovni profil gde se izučava performans? Koliko je formalno obrazovanje u ovoj oblasti bitno za budućeg performera i šta je to što smatrate najvrednijim, a što su Vam fakulteti umetnosti koje ste pohađali u Holandiji i Nemačkoj pružili?

U svetu ne postoje škole za performans. Postoji samo nekoliko odseka u okviru tradicionalnih akademija umetnosti, ali izuzetno malo umetnika koji se bave performansom predaje. Klase su obično usmerene na moderne medije, video, film, fotografiju, konceptualnu teoriju, a performans obično bude fakultativan. Ima mnogo studenata, kao i umetnika koji žele da se „okušaju“ u performansu, pa onda ceo događaj deluje toliko patetično i jeftino da želite da što pre zaboravite to što ste videli. S obzirom na to da nema škola za performans, postavlja se pitanje da li je moguće školovati studente na tom polju. Naročito zbog toga što ne postoje zakoni i standardi kvaliteta u okviru ove forme izražavanja. Umetnici/ce, a posebno studenti smatraju da je u performansu sve moguće i legitimno, tako da često ulaze u sam čin izvođenja bez ikakvog koncepta, pripreme, logistike, strategije i metodike, već sve prepuštaju slučaju, improvizaciji i trenutnom impulsu. Tako dobijamo performanse koji nemaju nikakvu strukturu zasnovanu na osvešćenom konceptu, vizuelnu ubedljivost, prostorno prisustvo. Nije dovoljno da umetnik/ca ima samo dobar koncept i želju da izvede performans. Mora se znati da li može to da iznese, da li ima harizmu, staminu, prisustvo, mogućnost transformacije i energetske ekspanzije kroz vreme, vizuelnu pismenost, da razume odnos prostora, tela i vremena i mnogo drugih faktora koji su neophodni da bi se izveo zahtevan performans.

APPOINTED
Photo by Sean MacLeod
Geneva 2016.
Formalno obrazovanje je od izuzetne važnosti i to je problem na koji sam naišao kada sam došao na akademiju u Hagu gde se klasične umetnosti (skulptura, slikarstvo, grafika) svode na jednogodišnji kurs i studenti se bez osnovnog znanja i zanata upuštaju u moderne medije kao i performans koji nekako po difoltu služi da izazove jeftini prolazni šok. Klasično obrazovanje, bez obzira koliko delovalo dosadno, nepotrebno i staromodno, zapravo vas uči formi, sagledavanju figure u prostoru i vremenu, odnosu likovnih elemenata, kompoziciji, formi i izvođenju. Bez toga ne možete da se bavite ni filmom, ni zvukom ni performansom. Naravno, performans nije samo vizuelna umetnost već su tu uključena, ili bi bar trebalo da budu uključena znanja iz drugih srodnih oblasti kao što je teatar, film, gluma, opera, igra, savremeni mediji… Ja sam inspiraciju često dobijao istražujući sfere života koje nemaju direktne veze sa umetnošću kao što su politika, retorika, prirodne nauke, istorija, sociologija i psihologija i mnoge druge.

Da bi sagradili ozbiljan performans, morate da istražujete i forme umetnosti za koje se niste prethodno školovali. Mnogo sam naučio istražujući savremenu muziku, operu i film. Prisustvo na sceni sam gradio analizirajući „body language“ političara, diktatora, vojnika, službenika kao i tehnikama kojima se služe u operi i baletu, a tu mislim na način na koji se trenira telo da bi izvelo ono što se od njega očekuje. Zatim, kako se koristi glas, kako u pevanju tako i u govoru, tehnike i efekte radiofoničnog glasa, estetiku filmskog kadra kao „mise en scene“ u performansu i još mnogo toga.
Studije umetnosti na akademijama u Hagu i Hamburgu su mi dale pre svega mogućnost da promenim sredinu, da uđem u internacionalni sistem i da onda lakše delujem. Pokušavali su da me premodeluju, preusmere, čak i obeshrabre, ali bez obzira što nije ni malo prijatno, mene to ne može da poremeti, jer uvek imam jasan cilj i sliku u glavi koja treba da se realizuje, a na tom putu možeš ili da mi pomogneš ili da mi se skloniš.

3. Izveli ste brojne performanse tokom dosadašnje karijere, ali bih izdvojila one koji su meni privukli pažnju poput: „Ovo nije dečak sa lulom“ „Policijski čas“ i „Herr Miliskovic /Život jednog uljeza)“. Možete li nam reći nešto više o simbolici ovih umetničkih komada?

“Ovo (ni)je decak sa lulom“ ArtElle &G12HUB
Photo by Tina Marić, 2015
Performans „Ovo (ni) je dečak sa lulom“ je nastao kao reakcija na Pikasovu sliku „Garcon a la Pipe“ koja pripada njegovom Roze periodu. Ova slika je 2004. godine na aukciji u Sotebi institutu, u Njujorku, prodata za 104 miliona dolara. Slika je izazvala kontraverze, jer nije pripadala poznatoj kubističkoj fazi Pikasa tako da je kao manje poznato delo prodata za enormnu svotu novca anonimnom kolekcionaru. Danas postoje špekulacije da je sliku kupio poznati italijanski milijarder i magnat Gvido Barila. Želeo sam da dečaka sa slike izložim javnosti u formi tročasovne žive instalacije, s obzirom na to da ova slika danas nije dostupna za javnost. Glavna ideja je bila da se koketira mogućnošću da kao umetničko delo budem kupljen od strane nekog magnata i da postanem njegova lična svojina. U ovom performansu ležim na stomaku, naslonjen laktovima na platformu, ritualno u visokoj koncentraciji, sa koreografskom preciznošću palim duvan i pušim lulu iz koje se širi opojni dim po prostoru. Ovaj performans je bio izuzetno zahtevan i veoma štetan po zdravlje, tako da sam ga do sada izveo samo dva puta, 2012. godine u Les Halles (Brisel) i 2015. godine u okviru saradnje ArtElle i G12HUB-a (Beograd).

Performans „Policijski čas“ je jedan od najvažnijih radova u mojoj dosadašnjoj karijeri. Izveden je premijerno u Les Halles (Brisel), 2013. godine, Kampnagel (Hamburg), 2013. godine, Frische la Belle de Mai (Marsej), 2013. godine i jednim delom na otvaranju moje prve samostalne izložbe „Attention ! Here I am“, 2014. godine u G12 HUB (Beograd). „Policijski čas“ je socijalni eksperiment u okviru teatra, u kome koristim masu publike kao socijalni uzorak na kome eksperimentišem koristeći se raznim represivnim metodama, imajući na umu da u svakom momentu može da dođe do građanske neposlušnosti, što se u izolovanim slučajevima i dešavalo.

Performans „HERR MILISKOVIC (Život jednog uljeza)“ je rađen kao teatar produkcija u Kampnagelu, u Hamburgu, 2014. godine. Na ovom komadu koji traje 62 minuta i predstavlja moj prvi savremeni pozorišni performans sa dramaturškom krivom, sarađujem sa nemačkom umetnicom Helen Šreder (Helen Schröder) koju sam angažovao da bude moje paralelno telo. Oboje prolazimo kroz stilizovanu priču od rođenja „HERR MILISKOVICA“ u poslednjoj dekadi komunizma, preko borbe za vlast i ekspanziju teritorije, do momenta javnog priznavanja krivice za (ne)počinjeni genocid u jednoj hipnotičkoj brzalici koja traje 10 minuta gde jedno drugo, kao i publiku indirektno, ispitujemo u frenetičnom transu „Da li si počinio/la genocid?“, držeći čaše sa šampanjcem dok nam iznad glava visi stolica kao kakva preminula država.

Pored gore navedena tri rada, moram da napomenem performans „Pesma vojnika na straži (Lili Marlen Trećeg svetskog rata)“ koji smatram jednim od internacionalno najizvođenijih i najbitnijih radova u mojoj dosadašnjoj umetničkoj karijeri, kao i ličnim otelotvorenjem.

4. Osim performansa da li se bavite i drugim oblicima umetnosti? Šta Vas inspiriše u radu, gde nalazite inspiraciju za neke buduće projekte?

Moram priznati da gotovo sve što radim vodi ka živom performansu koji bi bio kulminacija i kruna mojih istraživanja. Naravno, ideja ne mora da se realizuje samo u formi performansa, može da bude izražena kroz fotografski rad, film ili video instalaciju. Nikada se ne osećam kompletno ako svoj koncept završim u formi izložbe. Jako mi je bitan taj momenat kada tokom performansa sagorevam zajedno sa publikom, taj razvučeni momenat u prostoru i vremenu kada važe posebne mere i zakoni. Ne volim izložbe posećene samo na otvaranju a onda nedeljama stoje prazne i depresivne, ofocijalna otvaranja, poziranje i „small talks“. U poslednjih nekoliko godina radim skoro isključivo na velikim i zahtevnim performansima, međutim dešava se da kroz foto rad dođem i do performansa kao što je to bio slučaj sa radom „APPOINTED“ koji sam realizovao prošle godine tokom tromesečne rezidencije Embassy of Foreign Artist u Ženevi. Za skulpturu nažalost trenutno nemam mogućnosti.

Inspiraciju ne nalazim u radovima drugih performans umetnika, a imam fotografsko pamćenje i često izbegavam da gledam tuđe radove, jer kasnije nesvesno počnem da kopiram. Inspirišu me političke strukture i službena tela, istorijske turbulencije i ratovi, politička nekorektnost, socio-geografski koncepti i granice, tajna društva, Ujedinjene nacije, socijalna koreografija, pandemije, migracije, običan čovek…

5. Koliko je poznavanje psihologije važno za dobro izvođenje performansa i koja su svetska imena u oblasti performansa čiji rad pratite i vrednujete i zašto?

The Song of a Soldier on Watch (WW3 Lili Marlene)
Photo by Martin Argyroglo, 2015
Svojevremeno mi je jedan psiholog u Holandiji rekao da ako želim da dam svom performansu predispoziciju da uspe, moram da koristim i ženski i muški polaritet i da balansiram njima. To znači da kada stanem na scenu i napravim grubi presek svoje publike, u tom momentu moram da uspostavim figuru oca koji figurativno drži uzdignuti kažiprst i strogo uspostavlja apsolutnu pažnju i koncentraciju. Kada se taj odnos uspostavi onda se preuzima uloga majke koja uspostavlja princip „embrace“ zagrljaja. Tako se tokom trajanja performansa, naizmenično balansira figurom oca i figurom majke i tek onda kada je taj balans apsolutan, energija i emocija može bez problema da se prenosi između izvođača i publike. Takvi momenti su jako kratki i retki. Kada se uspostave nastaje neka savršena tišina kada imate osećaj da su performer i publika jedna celina.

U mom opusu postoje i radovi koji nisu klasičan stejdž i publika, već u formi intenzivnih privatnih intervjua, kao što su „Ingression“ (Izrael, 2009) i „Blank Points“ (Finska, 2011). Tu je poznavanje psihologije i moć psihološke analize izuzetno važna. Tada moram svakom učesniku individualno da se posvetim i da konstruišem strategije koje bi dovele do perfektne ingresije. Tu najzad može da se uspostavi distinkcija između dijaloga i dva zasebna monologa koji samo podsećaju na dijalog.
Istorijska imena iz različitih sfera umetnosti, koja me i dan danas neizmerno inspirišu, su: Maria Callas, Buster Keaton, David Lynch, Stanley Kubrick, Marlene Dietrich, Arnold Schönberg, Otto Dix, Rene Magrit, Leontyne Price, Herbert von Karajan, H.M. Gorecki, Alban Berg

Od savremenika koji nastupaju kao solo performans umetnici/ce i čije radove poštujem tu su: Ragnar Kjartansson, Nikhil Chopra, Antonia Baehr

6. Krajem juna u Beogradu će se održati zanimljiva Letnja škola za mlade performere. Naime, obrazovna platforma PerformanceHUB je organizator ovog projekta, a Vi ćete biti deo predavačkog tima. Možete li nam reći nešto više o tome šta će studenti učiti i po čemu se ova škola razlikuje od sličnih u svetu.

To je internacionalna letnja škola koju je pokrenula umetnica Marta Jovanović, osnivačica PerformanceHUB platforme. Trenutno ne bih mogao da kažem kako će se odvijati, jer zavisi od broja prijavljenih učesnika. Krajnji rok za prijavu je 19. maj 2017. godine, tako da ćemo tek krajem meseca imati više informacija. Angažovan sam da održim tri radionice i moj preliminarni koncept radionice se zasniva na predavanjima i telesno-mentalnim vežbama služeći se tehnikama koje koristim u svojim performansima i o kojima sam detaljnije govorio u ovom intervjuu.

7. Kakvi su Vam planovi u narednom periodu? Gde će publika imati priliku da Vas vidi?

Premijerno ću 28. maja izvesti sedmočasovni javni performans pod nazivom „[G]RAND MASTER“ naručen od strane holandskog festivala performansa, „Kunst op Straat“ u Roermondu. Performans će biti izveden u malom devetnaestovekovnom paviljonu pored Munsterkerk katedrale na glavnom trgu i konceptualno je vezan za holandskog arhitektu Piera Kajpresa (Pierre Cuypers) koji je najpoznatiji po projektovanju Rajks muzeja i Glavne železnicke stanice u Amsterdamu. Kustosi su Laura Adams i Edwin Becker (glavni konzervator u Van Gog muzeju, Amsterdam).

Takođe od jeseni bi trebalo da u Londonu u okviru projekta „EKSTRAVAGANTNA TELA (Zločin i Kazna)“, zajednički projekat organizacija Kiosk iz Beograda i Kontejner iz Zagreba, izvedem performans „APPOINTED“ koji je imao premijeru u junu prošle godine u Ženevi i novembru u Domu omladine Beograda.

About the author

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.