Intervjui Srbija

Boris Vidaković: Uvek se trudim da opravdam očekivanja, jer rezultat svake predstave je energija koju mi prenosimo publici

Smatraju ga mladom nadom savremene igre u regionu i šire. Plesom je počeo da se bavi prvo iz hobija, da bi kasnije on postao njegov poziv. Koliko je uspešan u tome već na početku karijere govori i činjenica da je dobitnik specijalne pohvale Tepsihora koju dodeljuje Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, a ove godine je i deo tima koji predstavlja našu zemlju na Eurosongu. Upoznajte Borisa Vidakovića.

1. Smatraju te mladom nadom savremene igre kod nas. Od kada datira tvoja ljubav prema igri i kada si shvatio da će to biti i tvoj životni poziv?

Prva želja za igrom pojavila se u mojoj sedamnaestoj godini, kada sam nakon okončanja svoje fudbalske karijere bio u potrazi za svojim novim hobijem. Sećam se, tada je bio nalet plesnih filmova u bioskopima, među kojima je bio i Step Up, film o uličnom plesu. Izgledalo mi je jako primamljivo, izazovno za savladati, a pošto sam je osoba koja voli izazove, poželeo sam da se upustim u tu avanturu. Pronašao sam na internetu najbolji plesni klub u gradu, otišao i uplatio časove plesa. Prvi plesni stil koji sam trenirao bio je break dance. Mogu reći da je to moja prva plesna ljubav, kojoj se ja koliko god vežbao druge plesne stilove: hip hop, house, locking, poping, krump, a od skoro i savremenu igru i klasičan balet, izvnova i iznova vraćam, jer to je stil koji je probudio nešto drugačije do tada u meni, naterao me da promenim svoje životno opredeljenje i bavim se nečim sasvim drugačijim. Taj trenutak, kada telo krene da priča i pokret ispisuje rečenice, to je nešto što kod mene uvek probudi neka osećanja. Ponekad sreću, ponekad tugu, ali ponekad i bes! Kako je vreme odmicalo, želja je postajala sve jača i jača, da bih u jednom trenutku odlučio da napustim dotadašnje studije na Mašinskom fakultetu u Nišu, preselim se u Beograd i upišem Institut za umetničku igru. Godinu dana pre nego što sam upisao Institut, radio sam televizijske projekte kao što su Tvoje lice zvuči poznato, Fantastic Show, Pinkove zvezdice i bavio se samo uličnim plesom, a onda sam odlučio da svom znanju dam potpuno novi oblik, i u svoje plesno poznavanje uvrstim i poznavanje klasičnog balet i savremene igre i upišem Institut. Trud i rad, mada, i veliko odricanje i rizik su se isplatili. Titulu mlade nade nije bilo lako zaslužiti ali neće biti lako ni opravdati je.

2. Student si Instituta za umetničku igru. Koliko je to doprinelo razvoju tvojih igračkih sposobnosti i koje planove imaš u vidu kada je dalje obrazovanje u pitanju?

Institut za umetničku igru je u mnogo čemu doprineo mom razvoju. Pored plesne tehnike, zbog čega sam i najviše upisao Institut, počeo sam da stičem i znanje iz različitih oblasti kao što su koreografija, režija u operi i baletu, komparativna režija, uvod u pokret i sliku, estetika, teorija savremene umetnosti, a pored svih ovih umetničkih oblasti, u mogućnosti smo da dobijemo znanje iz marketinga koji je jako bitan u današnje vreme. Ali to nije sve! Poslovna vrata na koja ću moći da pokucam po završetku studija, to je nešto što meni Institut najviše pruža. Da li ću po završetku osnovnih studija upisati master ili ću pokucati na neka od tih vrata, to još uvek ne znam. Imam još godinu dana da razmislim, a do tada može svašta da se dogodi.

3. Učestvovao si u mnogim predstavama poput „Potraga za nevidljivim“, „Priča o vojniku“, „Četiri pesme za Tađa“ i „Kraljica lavova“. Kao baletski igrač, šta si naučio kroz ova pozorišna iskustva?

Iskustvo na sceni koje sam stekao kroz ove predstave je neprocenljivo. Različitost između stilova i broja ljudi koji su pristuni na sceni je najveća razlika u ovim predstavama. Potpuno je drugčija energija kada izađemo nas četvorica kao u Četiri pesme za Tađa i kada kao u Kraljici lavova izađe preko 100 igrača. Kao krajnji rezultat svake predstave je energija koju mi prenosimo publici, i ona bez obzira na broj ljudi na sceni mora biti toliko jaka da ili uvuče ili oduva publiku u zavisnosti od toga kakva je predstava. Možete da provodite sate i sate vežbajući u sali, ali onog trenutka kada kročite na scenu, kreće totalno drugo poglavje. Taj adrenalin, razmena energije sa kolegama, sa publikom, to je nešto što se ne može osetiti u sali.

4. Break dance je tvoja sfera interesovanja. Nesporno je da oni koji se bave ovom vrstom plesa moraju biti u odličnoj formi. Koliko ti vežbaš, odnosno kako održavaš kondiciju?

Trudim se da svakog dana provedem između četiri i šest sati u sali, vežbajući tehniku različitih plesnih stilova. Takođe je bitno da moje telo i fizički i kondiciono uvek bude pripremljeno za šta je zadužen moj cross fit trener Nemanja Kočić. To je osoba koja vodi računa da bez obzira na tempo rada ja uvek budem spreman.

Svaki moj trening se sastoji od velikog broja ponavljanja i velike minutaže. Odlična stvar kod cross fita je što ne dozvoljava telu da se navikne na način vežbanja i ne dozvoljava da se stvori monotonost u vežbanju. Nemanja konstantno kombinuje vežbe, nekada daje akcenat povećanju mišićne mase, nekada definiciji a nekada kondiciji. Jako sam zadovoljan dosadašnjim radom sa njim i mislim da ćemo i dalje nastaviti saranju. A moja topla preporuka svim plesačima je da moraju imati ličnog trenera jer je jako bitno imati osobu koja vodi računa o vašem telu.

5. Dobitnik si ovogodišnje specijalne pohvale Tepsihora koju dodeljuje Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i pedagoga Srbije. Možeš li nam reći nešto više o tome.

Branko Mitrović, Vladimir Čubrilo, Jakša Filipovac i ja smo ove godine, odlukom žirija, dobili specijalnu pohvalu Terpsihora za koreografsko delo Aleksandra Ilića „Četiri pesme za Tađa“ koje je izvedeno prošle godine na koreografskim minijaturama u Noći velikana. Aleksandar je inspirisan delom Tomasa Mana „Smrt u Venenciji“ odlučio da napravi koreografiju koju smo mi izneli na sceni. Jedno od, ako ne, i najteže delo koje sam do sada igrao, jer svaki put na probi, ako jedan od nas nije bio psihički pripremljen, skoncentrisan i miran, rušio bi i ostalima taj mir. Svako izvođenje nam je bilo kao premijera! Jednostavno nam koreografija nije dozvoljavala da se ušuškamo i uđemo u rutinu izvođenja, jer su poze zahtevale konstantu i fizičku i psihičku pripremljenost. Jedna mala greška, nestabilnost u glavi i sve odlazi u propast. Bukvalno smo se osećali kroz te poze i bodrili jedni druge, bilo je bitno da dišemo kao jedno a ne da jedan dominira i vodi celu situaciju. Bol koji smo osećali dok smo bili u zadatim pozama, neki od gledalaca su opisali kao „Isusove muke“. Verujte mi, stvarno smo se i osećali da smo na mukama, ali se nikada nismo dali slomiti. Što se na kraju i isplatilo. Članovi žirija su procenili da je budućnost igre u našim rukama, a mi ćemo se potruditi da to tako i bude. Ako nastavimo da podržavamo jedni druge kao u koreografiji, siguran sam da je to naša sudbina.

6. Trenutno su u toku pripreme za Evroviziju, a ti ćeš biti deo plesne koreografije naše pop pevačice Tijane Bogićević koja će predstavljati Srbiju na ovom takmičenju.

Sve je krenulo lančano. Najpre smo Vera Radnić i ja dobili poziv da radimo spot koji će predstavljati novu Evrovizijsku pesmu naše zemlje, da bih kasnije dobio informaciju da ću imati tu čast da zaigram i na Evrovizijskoj sceni sa našom predstavnicom. Veoma mi je drago što sam deo tima, a Tijana je jedna divna osoba i pravi je profesionalac. Jedno drugom smo odlična podrška na sceni. Ona će biti zadužena za vokalni deo nastupa, dok ću se ja potruditi da njenu jačinu glasa ispratim pokretom. Imali smo dovoljno vremena da navežbamo sve i ne vidim razlog da to ne bude odlično. Očekujem da se nastup istakne u odnosu na druge, kao što je to bilo i sa spotom. Trema je prisutna, ali ona pozitivna, jer ipak, ne nastupa se svake godine na Evroviziji. Nažalost, moja koleginica Vera Radnić neće biti sa mnom fizički prisutna na sceni, ali će biti deo performansa. Kako? Ostaje vam samo da pogledate nastup koji smo pripremili.

7. Kakvi su ti planovi u narednom periodu i gde sebe vidiš za pet godina?

Polako želim da privedem ovu sezonu kraju, koja je bila jako turbulentna kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Mnogo toga se promenilo, opet me je život odveo na neku drugu stranu, nije sve krenulo kako sam planirao. Želeo sam u ovoj sezoni da se skoncentrišem na karijeru sa svojom bivšom devojkom balerinom, ustalim se još više u trenutnim mestima u kojima sam već bio, nekako sam se u trenutku uplašio da idem dalje. Krenulo je jako loše, ali kako je sve došlo preko noći, tako je i otišlo. Samo sam nastavio naporno da radim, nisam dozvolio da me loš start omete, promenio kordinacije, i otplovio. Sigurno nisam planirao da ću u ovoj sezoni dobiti specijalnu nagradu Terpsihora i zaigrati na Evroviziji. Prema tome, za pet godina ne znam gde ću fizički biti, samo mogu da kažem da ću se truditi da budem u igri, jer je to nešto što me jako ispunjava.

About the author

Avatar

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.