Intervjui Srbija

Boris Čakširan: U siromašnim društvima umetnost je prva na udaru, jer predstavlja „nepotreban luksuz“

Kao kostimograf radio je u pozorištu, na televiziji i na filmu. Sarađivao je sa najvećim kompanijama za izradu kostima u svetu. Član je i osnivač mnogih umetničkih udruženja gde je obavljao i predsedničke funkcije. Našu zemlju je zastupao na najvećim svetskim skupovima u oblasti inkluzije osoba sa invaliditetom u oblasti plesa, umetničkog rada sa mladima sa traumom i ratnim veteranima. Upoznajte Borisa Čakširana.

Foto: Maja Ven

1. Kao umetnik i profesionalac ste multidisciplinarni, zbog toga bih Vas zamolila da nam se ukratko predstavite. Ko je Boris Čakširan?

Uvek je teško govoriti o sebi. Goran Marković mi je stalno ponavljao da sam suviše skroman. Razlog za to je verovatno što o sebi govorim uglavnom u formi pravdanja. Naime često nisam umeo ta kažem „ne“. Za mene je izazov bio onda kada sam najmanje upućen ili čak kada ništa ne znam o tome što mi se nudi. Volim da putujem i upoznajem ljude, druge kulture, običaje, prakse i upuštam se u rizike. Kao na primer kada sam iz moje zemlje, koja je proživljavala ratne traume, odlazio u druge u kojima je rat. Ili, kada sam radio sa starim ljudima na granici Nemačke i Poljske koji govore jedinstvenim jezikom koji ne razumem.

Sebe bih ipak najlakše definisao kao umetnika koji se realizovao u par oblasti. Pre svega sam bio igrač koji je maštao da će jednog dana igrati u mjuziklima u Pozorištu na Terazijama, što se nije desilo zbog ozbiljne povrede koju sam imao sa 17 godina. Taj put je nastavljen duboko u meni skriven od sveta, a koji se kasnije razvio kroz specifičan koreografski rad. Radio sam sa vrhunskim profesionalnim igračima, sa potpunim amaterima i običnim ljudima i na kraju kroz rad sa marginolizovanim grupama (ratni vojni veterani, LGBT osobe, korisnici psihijatrijskih usluga, stari, mladi sa ivice društva, deca sa traumom, osobe sa problemima u razvoju…, ali posebno i sa osobama sa invaliditetom).
Studirao sam kostim i savremeno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Još tokom studija, a ubrzo i nakon diplome, počeo sam da radim u toj oblasti uglavnom velike domaće i internacionalne projekte, na filmu, u pozorištu i na televiziji. Radio sam veliki broj kostimografija, a manje scenografije, lutke, video art i instalacije.

Kasnije sam pored koreografije počeo i da režiram predstave, jer ta linija nije mnogo jasna kada radite savremeni teatar koji je sastavljen od plesnih i dramskih scena, u formi fragmentarne dramaturgije ili savremene pozorišne instalacije.

Mogu reći da imam bogato iskustvo na domaćem terenu, ali i na internacionalnoj sceni u oblasti filma i pozorišta, i u domenu savremenog pozorišnog stvaralaštva. Sarađivao sam sa najvećim internacionalnim filmskim zvezdama kao što su Bred Pit, Oliver Stoun, Stelan Skrazgard, Denis Kvejd, Nastasja Kinski, Džo Dalesandro i mnogi drugi. Radio sam u pozorištu La MaMa i Dance New Amsterdam u Njujorku, držao predavanja na mnogim univerzitetima u svetu, gde sam radio i velike umetničke projekte; kao na primer sa Etiopljanima na Haifa univerzitetu u Izraelu…

Nemam utisak da negde pripadam, ali mogu reći da nikada nisam napustio svoju zemlju. Iako sam imao mnogo prilika za to, nakon dugih putovanja moje unutrašnje biće je uvek imalo potrebu da se vrati kući.

2. Svedoci smo svakodnevnog ataka kiča i šunda u javnom i medijskom prostoru. Koliko danas neko ko želi na ozbiljan način da se bavi umetnošću u ovom društvu to i može da uradi?

Umetnost na žalost nije isplativa i ne može sama da se finansira. Retko se desi da nešto što je vrhunsko umetničko delo može da dosegne i vrhunsku cenu, taj prestiž imaju samo veoma bogata društva. Zato u malim i siromašnim društvima umetnost je prva na udaru jer predstavlja „nepotreban luksuz“. Na žalost takvo je i vreme u kome trenutno živimo. Na ovom krivudavom putu tranzicije i promene društvenog sistema sve okolnosti postaju surovije. Tako često o svemu odluči zakon populizma i jeftina zabava, koju obični ljudi često doživljavaju kao umetnost ili sve to smeštaju pod pojam „kultura“. Tako u našim najvišim institucijama, kao što je Ministarstvo kulture, za nešto što je u suštini komercijalna stvar, često se daje novac koji je ptredviđen za umetničko stvaralaštvo. Za to nema obrazloženja, a bojim se ni svesti, pa tako naši mladi stvaraoci ostaju bez osnova da stvaraju na račun gostovanja stranih osrednjih projekata, koji skupo koštaju, a predstavljaju se kao nešto vrhunsko. Puno je sličnih primera.

Ipak me raduje svest o tome da imamo sjajne mlade ljude u svim oblastima koji prepoznaju prave vrednosti, i koji stasavalju uz neke obrazovane i poštene ljude koji ih neguju onako kako treba. Mnogi od tih mladih talenata su nesretni, a najviše zbog toga što veoma dugo žive kao „nevidljivi“ članovi društva. Ako ih ne ohrabrujete na pravi način, ubrzo će se napuniti gorčinom i postati neprijatni i ljuti napadači na sve što liči na ono što optužuju za svoju situaciju, ili će se jednostavno spakovati i otići tamo gde imaju sve ove uslove i gde ih neko vidi i prepoznaje, pa makar i za „šankom“.

3. Mahom radite sa mladima. Na koji način uspevate da ih motivišete da istraju u svom radu i ostanu posvećeni umetnosti?

Volim da radim sa mladima. Imam utisak da nemaju pravu podršku društva i da naše društvo i nema ideju šta da radi sa mladim, inteligentnim, obrazovanim i talentovanim ljudima. Kako da razumem to da naše Ministarstvo daje „stipendiju za mlade talente“ koja je dovoljna za gradski prevoz tokom školovanja našeg veoma talentovanog umetnika na akademiji u Salzburgu? Kako to treba da se shvati? Šta je tu podstrek, šta je tu stav države i društva? To je samo jedan primer. Neverovatna borba za opstanak tih mladih skreće pažnju onih koji ih prate i ako su stvarno posebni, nema tih granica, pasoša i imigracionih kancelarija koje će sprečiti njihov ostanak i dalji razvoj u nekoj drugoj zemlji. Imao sam prilike da to vidim.

Veoma je važno mladima pomoći da razumeju svet u kome žive. Naše školstvo nema to predavanje i ne ume da ih nauči šta to treba da se radi da bi uspeo u svojoj nameri i želji. To je, čini mi se, pitanje koje se rešava „u hodu“, u ličnom odnosu učenika i nastavnika, tamo gde je moguće i gde sa taj pravi dijalog uspostavi.

Bio sam u prilici da držim predavanja u našim srednjim školama, govorio sam naravno o odeći i šta ona govori. Predavanje se zvalo „Zbunjeno – šta govori to što nosim“. Bio sam poražen odnosom mladih prema školi, u kojoj se procenjuju kroz krivicu i neznanje. Tu se ne prihvata da nešto ne znaju, ne razumeju ili greše. Pa kako iz toga mogu nešto da nauče? Moje predavanje je imalo nameru da shvate u kakvom društvu žive. Kako da kroz čitanje simbola i znakova sistema pronađu pravi put do cilja i ostvare svoju sreću.

Dakle ja učim mlade da budu otvoreni i da svima govore o tome šta misle, šta žele, koji su njihovi snovi i nadanja, da sve što ne znaju pitaju i da se ne stide svog neznanja. Mislim da mi taj rad sa mladima uspeva, jer mi mnogi od njih kasnije u životu priznaju kako im je nešto što sam rekao ili o čemu smo pičali mnogo puta pomoglo!

Foto: Lidija Antonović

4. Radili ste na brojnim serijama i filmovima, sarađivali sa svetskim kompanijama za izradu kostima. Šta karakteriše jednog dobrog kostimografa i da li je on storyteller kroz kostime koje stvara?

To je važno pitanje, ali je teško dati kratak odgovor… Naime ja verujem u podelu umetnosti na vizuelne i ne vizuelne. Iako je kostim sastavjen od vizuelnih elemenata, on ipak pripada nevizuelnim umetnostima, u kojim čitanje vizelnih znakova podrazumeva ozbiljnu dramaturgiju u vremenu i prostoru, koji su unapred određeni i to ne od strane posmatrača. To znači da mi tu baratamo sa nekim drugim sredstvima koja nekad imaju mnogo jači uticaj na našu svest. Koristeći, na primer, dimenzije vremena, pa i one banalne; „da se nešto događa u nekom određenom vremenskom trajanju i u određeno vreme“, mi definišemo našu umetnost. Samo zamislite da vas neko pozove da pogledate predstavu koja počinje u 1 sat posle ponoći. Šta to sve nosi sa sobom? Ili recimo; da traje 5 minuta! To unapred stvara određena očekivanja…

Posebno je pitanje šta smo mi u stanju da kažemo kostimom ili kako možemo da utičemo na javno mnenje. Nekada smo vlasnici istine koju smo promenili. To znači da sliku nečega ili nekoga možemo promeniti na bolje ili lošije od one koja je zaista bila.

Bilo kako, kostim ima svoju specifičnu i odvojenu dramaturgiju, koju stvaraju kostimografi u saradnji sa celim timom saradnika. Nekada ne pratimo osnovnu logiku, kao ostatak tima, kao na primer, kada prikazujemo nekog kao divnog, a ko je u suštini loš…

Da bi bio dobar kostimograf moraš da poznaješ mnogo drugih oblasti; da si odličan psiholog, da razumeš društvo i sistem, istoriju i sociologiju, kulture i običaje, da poseduješ specifične veštine; snalažljivost, pamćenje, brzinu u odlučivanju, veštine rukovođenja, računovodstvo i kalkulisanje sa novcem, veštine izrade odeće, obuće i drugih odevnih predmeta i elemenata rekvizite, sistem proizvodnje i logiku procesa realizacije, veštine komunikacije, pričanja priče, umeće sklapanja šire slike u više nivoa, poznavanje materijala, i još mnogo toga.

5. Osnivač ste ERGstatus plesnog teatra. Šta je u fokusu ovog teatra?

Marko Pejović, psiholog i dramaturg sa kojim smo najviše radili, za 15 godina rada ERGstatus-a, napisao je da se mi kao trupa bavimo „subjektom na rubu“. Uvek je u pitanju pojedinac koji se nalazi na ivici i koji mora da donosi odluke, da se brani, bori ili je izazavan na nešto drugo.

Pored rada sa mladima i marginalizovanim grupama, mi smo okrenuti i edukaciji kroz fomre Drama u edukaciji, Teatar u edukaciji, Forum teatar, Tetar potlačenih, Emocionalno i socijalno učenje… Ostvarili smo značajnu saradnju sa mnogim umetnicima iz celog sveta i bili dovoljno spremni da ovu saradnju otvorimo za celu našu scenu i sve njene članove. Siguran sam da se svi sećaju ERGstatus seminara koje smo pokrenuli 1998. godine u Beogradu, sa pedagozima iz inostranstva. Držali smo i veliki broj predavanja sa video projekcijama i radionica, od kojih su mnoge bile u inostranstvu.

Na žalost zbog kritičnosti našeg rada pre svega prema politici, društvenim pojavama i sistemu, poslednjih par godina nismo dobijali sredstva za naše projekte od naših zvaničnih institucija. Snalazili smo se tako što smo učestvovali u projektima drugih kulturnih institucija, pa smo tako iz istog budžeta dobijali sredstva za taj rad. Takođe smo vodili značajne regionalne projekte za koji smo novac dobijali iz buđeta Evropske unije, pa je i naše Ministarstvo moralo u određenom procentu da nas podrži. Moram reći da smo bili veoma uspešni u tom radu, i da iza sebe imamo plodnu i bogatu biografiju i generacije mladih koji su kroz to prošli. Neki od njih su danas predstavnici najboljih umetnika i kulturnih radnika Evrope.

6. Savremeni ples je jedan od umetničkih pravaca koji je u sferi Vašeg interesovanja. Radili ste sa osobama sa invaliditetom i drugim marginalizovanim grupama. Možete li nam reći nešto više o tome i koju biste dosadašnju predstavu u radu sa ovom populacijom izdvojili kao onu koja je imala najveći uticaj na Vas kao umetnika i čoveka i zašto?

Teško je izdovijiti neku predstavu u tom smislu posebnosti. Mislim da takav utisak nose mnogi koji su učestvovali u projektu „Okvir tela“. Taj projekat je pokrenuo Marko Pejović i Grupa “Hajde da…“ u Beogradu 2008. godine, i iz tog projekta je proizašla prva inkluzivna plesna predstava u kojoj su učestvovale osobe sa i bez invaliditeta „Kriva za Gausa“, a kasnije i mnogi drugi projekti i predstave, kao i pojedini umetnici koji su se razvili na tom putu. To je bila prava i životna inkluzija sa izuzetnim rezultatima, koji su imali odjeka ne samo na pojedine učesnike i na Region, već i na svetskom nivou kroz konvencije i konferencije gde je predstavljena. Uvek se vraćam na tu predstavu i počinjem od nje iako je bilo važnih predstava i pre i posle.

Učesnici i proces su veoma važni, jer iz toga nastaje duh predstave. Publika koja je gleda, možda se posle i ne seća same predstave i detalja, ali se uvek seća tog nekog osećanja duha predstave, specifične snage, nekih upečatljivih slika, neke fascinacije koja nas bodri i daje snagu da hodamo ponosni na sebe.

Tada sam sazreo kao umetnik u toj oblasti. Tačno sam znao šta radim i koji su naredni koraci. Nisam bio jedini umetnik u tom projektu, već nas je bilo više koji smo uporedo stasavali i delili neprocenjiva iskustva. I danas otkrivam mnoge važne stvari kojih tada nisam bi svestan, ali su one ipak bile prave i tačne, kao da se nad nama nadvila neka senka dobrote koja nas je štitila.
Znate, učestvovao sam u mnogim inkluzivnim projektima, ali ovaj je bio i ostaće za mene jedan od najupečatljivijih sa kojim živim i odrastam i danas.

Foto: Branko Starčević

7. Proučavate i uticaj bajki na život odraslih. Do kakvih ste zanimljivih saznanja došli? Koliko bajke utiču na mind set današnjih ljudi?

To je veliko pitanje. Iako nas bajke uče o osnovama sveta u kome živimo, kao i podeli na dobro i zlo, to je ipak banalan prikaz društva koji je definisan veoma grubo. Kasnije, u životu odraslih, ti postavljeni temelji mogu da se zloupotrebe i posluže kao baza za ozbiljne manipulacije. U današnjem društvu u kome se znanje kupuje na različite načine, većina odraslih na žalost ostaje na tim osnovama koje banalizuju dobro i zlo. Oni postaju lako manipulativni u sistemu u kome je to osnova funkcionisanja.

U bajkama takođe nećete naći princeze i prinčeve koji nisu bele puti, lepi i imućni. Nećete naići na osobe sa invaliditetom, na drugačije, nećete dobiti kompletnu sliku društva. To je na žalost veoma opasno jer onda ne vidite ni taj deo realnosti. O toj realnosti saznajemo kada je kasno i kada to više ne možemo ispraviti.

Borim se da u bajkama razumemo zlo i da ga takvog možemo promeniti, da vile mogu biti gluve osobe i da smo različiti. U lutkarskom pozorištu za decu je to mnogo lakše; ako prikažete da neko veoma mali ima posebne moći i snagu, ili obrnuto, da su najači nekada veoma nežni i osećajni, i da možemo živeti zajedno i deliti iste vrednosti iako smo različiti.

U takvom svetu želim da živim!

About the author

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.