U drevnom Japanu postojali su različiti samurajski klanovi i koristili su se različitim borilačkim veštinama. Ove veštine su podrazumevale i upotrebu oružja (nož, mač…). Ju-jutsu se izdvojio kao veština koja nije podrazumevala upotrebu oružja i u okviru koje su postojali stilovi orijentisani na: udaračke tehnike, tehnike bacanja ili parterne tehnike.
Međutim, kasnije, kao posledica čuvene Meidži restauracije (1868. godine, a čitav period ovog razdoblja u istoriji Japana, tzv. Meidži period trajao je od 1868. godine do 1912. godine), samurajski klanovi bivaju zabranjeni, kao i njihove veštine- dakle i ju-jutsu, iako su postojale frakcije koje su bile i za i protiv ukidanja ove borilačke veštine.
Kao alternativu stilu ju-jutsu, Kano Jigoro osniva Džudo(„nežni put“) 1882. godine. Jednom prilikom, u njegovu školu (Kodokan institut) došao je Mataemon Tanabe, majstor veštine fusen ryu ju-jutsu i demonstrirao svoje znanje. Kano Jigoro je bio impresioniran onim što je video, jer Džudo nije imao parterne tehnike, a ispostavilo se da je njenom primenom protivnika bilo mnogo lakše savladati. Iz tog razloga, Tanabe je bio pozvan da podučava parterne tehnike u školi Kodokan Judo.
No, priča o borilačkoj veštini poznatoj pod nazivom Brazilski džijudžicu (skraćeno BJJ, engl. Brazilian Jiu-Jitsu) zapravo počinje sa jednim od Kanoovih učenika. Mitsuyo Maeda, poznat još i po svom nadimku “Grof borbe” je pobedio u preko 2 000 tzv. „slobodnih borbi“, nije se striktno držao pravila i duha Džudoa , već je kombinovao različite stilove borbi (zbog čega ga možemo dovesti u vezu sa prapočetkom MMA). Posledično, to ga je dovelo u sukob sa Kanoom, koji ga je potom skinuo sa liste majstora Kodokan škole Džudoa. Ključni trenutak u istorijatu BJJ-a predstavlja migracija Japanaca u Brazil upravo pod vođstvom Maede, u čemu mu je mnogo pomogao Brazilac Gastao Gracie. Zauzvrat, u znak zahvalnosti, Maeda je trenirao njegove sinove. Jedan od njih bio je Carlos Gracie koji je nakon nekoliko godina treniranja, tačnije 1925. godine, osnovao sopstvenu školu. Iz te škole je ponikla borilačka veština pod nazivom Brazilski džijudžicu, iza koje, pored Carlosa, stoji i jedan od njegove braće- Helio Gracie, kao onaj koji je modifikovao i konačno uobličio ovaj stil. Glavno obeležje BJJ-a je bilo to da osoba koja je sitnija po konstituciji može da savlada naizgled fizički jačeg protivnika. Carlos i Helio su rešili da testiraju svoju tehniku i napravili su tzv. Gracie Challenge. To je bio otvoreni izazov, gde su predstavnici svih ostalih borilačkih veština mogli da dođu i učestvuju u slobodnoj borbi (što možemo nazvati pretečom modernog MMA). U tu svrhu, izdali su u brazilskim novinama, oko 1920. godine, oglas sledeće sadržine: „Ako želite da Vaše lice bude izubijano i dobro smrskano, Vaše _____ išutirano, a ruke polomljene, kontaktirajte Carlosa Graciu na ovoj adresi…“ Helio Gracie je želeo da se zadrži ovaj izvorni stil koji su mnogi smatrali surovim, međutim, jedan deo Gracie porodice bio je za to da se stil ipak omekša, kako bi bio pristupačniji većem broju ljudi. Ta frakcija koju je 1960-ih godina, predvodio sin Carlosa, Carlson Gracie, preuzela je primat. Od tada, Brazilski džijudžicu se deli na: sportski jiu-jitsu (u kimonu), jiu-jitsu bez kimona (grappling), samoodbranu i pripremu za slobodnu borbu (MMA). U najvećem delu, ova podela je do danas ostala ovakva. 1967.godine, osnivanjem prve sportske BJJ federacije, uveden je sistem koji se i dan-danas koristi. Postoje samo 4 obojena pojasa za razliku od drugih borilačkih vestina i veoma teško se dolazi do njih. Kada se upišete u klub dobijate beli pojas , zatim plavi pojas (posle 2 godine treninga), ljubicasti (posle 4-5 godina), braon (6-7 godina ) , crni za oko 10 god.( po novom istraživanju prosek u današnje vreme je 8 godina). Posle dobijanja crnog pojasa postoje stepeni (1.,2. i 3.stepen) koji dodeljuje Internacionalna BJJ Federacija. Takodje postoji i crveni pojas kao najviši pojas (viši od crnog, 9. i 10. stepen crnog pojasa moze da nosi crveni pojas).Potrebno je da borac poseduje crni pojas minimum 48 godina kako bi stekao crveni pojas. U junu 1973. godine Jiu Jitsu je konačno bio i oficijelno priznat kao sport u Brazilu, a u decembru iste godine Jiu-Jitsu Federacija Guanabara organizovala je svoj prvi šampionat pod nazivom “the 1º Torneio Oficial de Jiu-Jítsu do Brasil” koji je održan u Rio de Ženeiru.
BJJ je zvanično stigao u Srbiju kada je majstor ove borilačke veštine, Jovan Žerjal, došao iz Pariza (grad koji od 1996. godine predstavlja kolevku evropskog BJJ-a) i osnovao školu u Beogradu, 2001. godine. Svi treneri svih BJJ klubova u Srbiji su bili njegovi učenici.
Za svog sagovornika na temu ovog sporta kod nas, izabrala sam osnivača i glavnog trenera kluba Lutador (naziv znači „borac“ na portugalskom), Mateju Valjarevića. Lutador je najtrofejniji srpski klub u poslednje tri godine. Njihov tim je osvojio najveći broj medalja i poena, i na osnovu toga su dobili trofej za najuspešniji tim na sledećim turnirima: Serbian Cup 2013, Serbian Cup 2014, Niš Open 2014, Niš Open 2015, Knjaževac International Open 2014, Knjaževac International Open 2015, i Belgrade Open 2015. Samo u 2014. godini osvojili su: 33 zlatne, 37 srebrnih i 42 bronzane medalje.
A evo i jedne demonstracije, tzv. Davljenje iz kornjače:
U slučaju da rešite da počnete da trenirate Brazilski džijudžicu i to baš u Lutadoru, moram da Vam otkrijem i lozinku. Potrebno je da budete „šikač“, a da biste to mogli, morate prvo da znate preciznu definiciju ovog pojma i poreklo izraza „samo šikanje“! Naime, Lutador je imao člana koji je često koristio ovaj izraz i za njega je to značilo: „Ma, samo borba!“ Međutim, to je uskoro u klubu postao univerzalni izraz za sve i svašta, uz naravno ono značenje koje nam svima prvo pada na pamet. Dakle, poruka Vam je poslata: hrabro i živeli! Samo šikanje!
Photo: Valerija Velimirović
Autor: Ivana Gligorijević
Add Comment