Stigla mi je poruka jedne “zabrinute“ majke koja (pored vređanja i ostalih skaradnih, prilično nepismenih tekstualnih redova punih mržnje, upućenih meni) pita zašto koristim psovke u kolumnama “Lice današnjice“, pa ću ovako javno odgovoriti, jer nije prva koju isto zanima.
Naime, njena devojčica ima četrnaest godina i voli da čita moje kolumne. Majka smatra da ja nisam dobar uzor detetu, jer pišem o temama koje su (između ostalih) pitanje vere, seksualnog i rodnog identitea, nasilje, psihički poremećaji i slično. Pročitala je dve kolumne. Pronašla tri psovke. I osudila ih.
Gospođa je u isti rang stavila psovku i ružnu reč. Smatram da je jedno “boli me kurac“ idealna zamena za mnogo stresa. Stres je loš i pravi u organizmu ružne stvari. Psovka ne nužno. Uglavnom, živi bili pa videli!
Ali… ja ipak mislim da su baza mojih kolumni dve teme – tolerancija i Ljubav. Psovke su onaj deo kolumne (i to ne svake) koji se “brani“. Brani se od vas koji imate samo negativnu kritiku za sve oko sebe. Mene nikada nije bilo sramota da izgovorim psovku. Ali smatram da je uvek bilo opravdano i sa merom. Mada, i dalje stojim iza svog tvita, još iz 2014. koji glasi “Da ima ‘leba, niko ne bi imao ni vremena, a ni potrebe da jede govna.“
Ljut sam na publiku koja podržava prostakluk. Prostaci koriste mnogo psovki. Ali sam ponosan na publiku koja voli perverziju. Razlog je taj što perverznjaci istu reč inteligentnije iskoriste. Što će dovesti do toga da moji i vaši “polni organi“ svakako ne funkcionišu isto. Jednotavno – neki se pale na inteigentne perverzije, dok je nekima dovoljan samo nevaspitan prostakluk.
Nijedan od mojih likova nije loš ili dobar. Svaki od likova mojih kolumni je grešan u određenoj meri. Postoje majke koje se kaju zbog samoubistva svoje dece, zato što nisu na vreme saslušale šta njihova deca imaju da kažu. Postoji žena koja je prošla kroz partnersko nasilje, a koja je pritom mazohistkinja i koja, za sve što uradi, ima opravdanje da je labilna. Postoje medvedi koji su ubijeni jer su svi isti, pa lovac nije mogao da “pohvata“ koji mu treba. Postoji slep čovek koji traži ženu za koju većina misli da je ružna, jer se nada da će se njih dvoje pronaći u tome što su na neki način odbačeni. Postojim ja, koji nikada nisam voleo praznike, jer su mi roditelji razvedeni, i od detinjstva mi je najveća “muka“ kod koga ću dočekati koji praznik, pa “vagam“ da se onaj drugi ne naljuti. I postoji još mnogo likova, ali za to ćete morati da pročitate sve kolumne. I molim, ako niste sigurni da razumete poentu iz prve – pročitajte više puta.
Prema tome – dozvolite detetu da ne bude vaša kopija. Dozvolite mu da psuje na svoj način. Samo mu ne dozvolite da vrši nasilje. Naučite ga da mržnju stvaraju strah pomešan sa neznanjem. A vi ste, gospođo, pokušali da me uvredite porukom koju ste poslali, osudivši me zbog moje različitosti sa Vašim mišljenjem. To je baš onako… primitivno. Pa ako tako učite dete, možda je bolje da pustite da ga vaspitava moja kolumna. Kolumne “Lice današnjice“ mogu bez psovki. Ali neće! Da mogu bez psovki, dokazao sam time što portal koji se bavi očuvanjem tradicije i crkvenih običaja prenosi u celosti jednu od njih. A da imam tekstove koji vrede, dokazao sam time što učenici javno čitaju “Lice današnjice“ na času građanskog vaspitanja u mnogim srednjim školama, kao i time što sam dobio najbolje ocene, kako stručnih lica, tako i publike časopisa koji prevodi moje kolumne na druge jezike.
Ne mora da znači da sam loš, niti da sam dobar. Sigurno je da nisam normalan za vaše standarde. Ali je činjenica da mnogi ljudi odmah osuđuju ono što im nije blisko.
Svima sve najbolje!
Srdačno,
Stefan Mihajlovski, TV autor, kolumnista i aktivista za ljudska prava
Add Comment