„Ovo je muški toalet“, rekao mi je na ulazu.
„Zaista nemam potrebu da objašnjavam svoju potrebu, gospodine…“, odgovorila sam mirno.
„Lezbejko odvratna!“, povikao je.
„Ne kaže se lezbejka, nego lezbijka“, edukovala sam ga i ušla u toalet.
I nisam lezbijka – pomislila sam.
Nije se ponovo bunio. Ali sam osetila da sam učinila nešto pogrešno. Kada sam obavila nuždu setila sam se jednog trans druga kog sam pozvala u nameri da ga pitam koji toalet on koristi.
„Hej“, okrenula sam njegov broj.
„Anja? Kako si, devojko?“, čuo se veseli glas koji me uvek pokrene.
„U muškom sam toaletu“.
„Pa?“, uzvratio je.
„Ništa, samo da ti kažem da su podele za toalet glupe“, postidela sam se pitanja koje sam htela da mu postavim i time previše zađem u njegovu intimu, te to nisam učinila, „zapravo, ko još kućni toalet deli na muški i ženski?“.
„Okej…“, zastao je pa nastavio, „hvala što razumeš“.
Da li sam se osetila kao muško ulaskom u „zabranjeni toalet“? Moguće. Ali, kako se uopšte oseća „muško“? Kako se ja osećam? Pozvaću drugarice da piške u „zabranjenim toaletima“, pa ćemo razgovarati na tu temu. Na kraju – možda doprinesemo uklanjaju oznaka…? Zašto bi se onaj čiji se pol ne poklapa sa rodom osetio nelagodno čak i kada ima potrebu da piški?
Fotografija: Vojislava Vesin i Vanja Vojinović
P.S. Priča je nastala tokom GendeRize me! Nacionalnog treninga o rodnom identitetu u omladinskom radu. Radni naslov bio je “S(rod)i se sa sobom“, kojem je “kumovao“ Darko Ilin, učesnik treninga. Ujedno, inspiracija za priču nastala je kada je tokom sesije predložio gore pomenuti radni naslov, kao slogan za online kampanju.
Add Comment