Sreda, 09. avgust 2017. godine
Da li čovek ikada spreman da prihvati ‘’volim te’’ od osobe iz čijih usta to jedva čeka da čuje? Je li naš ključ za emocije dovoljno svestan sebe da otvori vrata ovom priznanju i prati kroz osmeh nove, divne stvari koje posle njega slede? Ili je naš ključ dovoljno propatio da se zatvara i postaje nepoverljiv kada se ovo dogodi?
Nakon ozbiljne jutarnje svađe u kojoj sam izgubila mnogo energije da objasnim kako nije sve baš onako kao što izgleda i da mu dopustim da kaže sve što mu smeta, mislila sam da smo završili. Jedno ‘’ma’’ i previse ‘’možda’’ doveli su me do tačke ključanja, nesvestice, mučnine… i previše razmišljanja.
Verovala sam da mi treba neko ko je jači od mene. Do sada sam se uvek osećala bolje kada sam superiornija od druge strane. Oduvek sam se pitala zbog čega ja, ovoliko emotivna, dozvoljavam sebi da ponizim nekoga, makar to bilo i u samoodbrani, kada druga strana napravi pogrešan korak ili izgovori reč za koju se meni činilo da nije na svom mestu.
‘’Nije na svom mestu’’, čujem od njega isto ono što sam ja ranije govorila. Za razliku od mene kada to kažem, ovo ima nastavak: ‘’smatram da ne tražim ništa što ne možeš da ispuniš i što ne bi tražio svako ko je u vezi’’.
Svako ko je u vezi… Možemo li naša veza da opstane ako je prisutna ovolika ljubomora? Molim se da može. Molim te da pokušamo. I onda dobiješ ono što tražiš. Potpuno zreo odgovor: ‘’Nemoj da me moliš. Ne volim kada me mole.’’
Već planiram kako ću da se spakujem i odem. Ovoliku snagu nikada nisam videla. Ovoliko jaku osobu nikada nisam upoznala. Postoji li iko ko više drži do sebe? Pitam se… mogu li ja ovo?
Možeš! Ovo je tvoj pravi put. Ovo ti je jedini put koji te može promeniti i učiniti boljom. Ovo je tvoja budućnost. Ipak, plašim se.
Gledam knjige na polici. ‘’Volim te.’’
I dalje gledam knjige na polici. Da li je ono moja omiljena knjiga? Ovo dugo želim da pročitam! Sekundu, dve… pola minuta? Znojim se. Sigurno ne čujem dobro. Ne posle one svađe od jutros. Čekamo društvo. Zbog čega mi to sad govori? Postoji li uopšte pravo vreme da se kaže tako nešto?
‘’Molim?’’
‘’A… čuješ.’’
‘’Bilo bi bolje da nisam?’’
‘’Ne.’’
‘’Voliš me?’’, gutam knedlu.
‘’Da.’’
Izlazi iz sobe. Sedim na krevetu u fazi potpune zbunjenosti. Tri sekunde kasnije javlja se onaj glupi osmeh. Osmeh Ljubavi. U sebi ponavljam ‘’voli me’’. Tri puta, da dođem sebi. Pa se zbunim još tri sekude, i onda ponovim seriju ‘’volim te’’ da proverim da li sanjam. Jedna šamarčina koju planiram da udelim sebi bila bi idealna da se osvestim.
Da li da odgovorim na ovo? Verujem da ovako jaka osoba ne izgovara to tek tako. Želim li ovo? Naravno da želim!
Vraća se u sobu. Gleda moj izraz lica. Izgledam li pogubljeno?
‘’Ooovaaaj…’’
Klima glavom na foru ‘’nemam pojma šta hoćeš’’.
‘’I ja tebe volim.’’
Poljubac je bio sasvim prosečan. Stvarno smo imali i bolje.
‘’Okej, čeka nas društvo.’’
Izgleda da izjave Ljubavi ne iznenađuju svakoga. Ili makar one koji su sigurni u svoju vezu i pre nego što išta kažeš.
Prethodne kolumne možete čitati ovde.
Add Comment