Društvo Bosna i Hercegovina Crna Gora Hrvatska Severna Makedonija Slovenija Srbija

Fantazirate o Parizu? Probajte da živite i radite tamo!

61940_1629323736720_6918285_n

Jeste, Pariški golubovi jeli su mi iz ruke pre nekoliko godina. Tačnije, do pre šest godina kada sam i ja kao i ostatak sveta, fantazirala o kafama i kroasanima, sanjarenjima pored Sene i vikend šopingu u Parizu. Jedan od tri grada koji je zacementirao svoje mesto na mojoj listi želja. Onda me je put naveo baš tamo i, kao i kada jako želite da ostavite dobar utisak na nekoga do koga vam je stalo, tako je Pariz izgoreo u meni. Ali, neretko to izgovaram naglas pred drugaricama, pustolovima i ostalim zanesenjacima, koji po pravilu, kada i izgovorim doživljeno, pitaju se šta samnom nije u redu. Ali, ukoliko ste iz Srbije, školovani, normalni, vredni i društveni, vrlo je moguće da će vam se desiti slično iskustvo ukoliko Pariz odaberete za mesto prebivališta – radno i paradno.

Moja poznanica Ivana je tridesetogodišnja inženjerka elektrotehnike koja već godinu dana živi i radi u Parizu. Sinoć dok smo se spremale za izlazak i zagrevale se kod zajedničke drugarice, ona je bila sa nama, ali na skajpu, iz svog hotelskog stana koji joj plaća kompanija u Parizu. I gledam je tako lepu, duhovitu, zabavnu devojku koja francuski i još nekoliko jezika govori gotovo kao svoj i pritom živi i radi u jednoj od vodiećih zemalja na svetu, u jednom od najpoželjnijih gradova na svetu ikada, a petak je veče i pijemo zajedno, online. I to ne prvi put. Dok se vrzmamo po stanu i pokazujemo joj šta smo obukle, čemu se nadamo večeras i ko koju brlju pijucka, Ivana sa limenkom piva u novoj „Winter is coming“ majici dobacuje da njen vratar hotela u kojem živi (verni drugar več godinu dana) verovatno sada večera sa ženom i punih usta na glas se pita šta li radi ona budala koja već godinu dana živi u hotelu! I naravno smejemo se sve u glas i nazdravljamo njoj tamo i nama, pa… Ovde.
Ivana nam je najavila svoj dolazak sada u maju i još jedan konačan povratak (nakon odustajanja u decembru) verovatno na jesen. Slatko smo se još jednom ismejale i odjavile i svaka je pošla u svoje petak veče. Do jutra me nešto nije napuštala misao zašto jebeno nije srećna kada je već imala sreće da se otisne i uspe daleko odavde i to u grad za kojim većina ovozemaljske populacije, bez obzira iz kog kraja bila, ludački čežne. Pariz je bre na listi svakog drugog čoveka na planeti kao stavka „Must visit once in your life“!! Ujutro sam joj, sa željom da dobijem iskrenu priču nekoga mladog iz Srbije ko se „otisnuo u svet“,  poslala sva pitanja na koja tokom naših zajedničkih provoda, u poslednjih godinu dana nisam dobila odgovore. Ili jesam, ali se ne sećam.

Konstatujem – da mi se Pariz tokom mog sportsko turističkog boravka pre nekoliko godina, nije svideo. Čak sam i neke momente i slike duboko potisnula. Pitam zašto ti ne uživaš u njemu?

– Prvenstveno, moram da priznam da je delimično moja krivica što je to tako, jer na primer, do sada nisam upoznala ljude koji ovde izlaze često u grad. Sve se svodi na večere u toku nedelje, eventualno na jedno do dva piva u nekom pabu i to se planira 10 dana unapred. Ovde je piće dosta skupo i razmljivo mi je zašto ljudi i ne izlaze tako često. Možda bi bilo drugačije da sam ovde došla da studiram, a ne da radim, jer bih bila okružena osobama svojih godina koji su verovatno više zainteresovani za neke pijanke i izlaske u grad. Ali šta je tu je, na kraju krajeva posle 5 dana slušanja engleskog i francuskog, najviše mi prija Skajp seansa na čistom srpskom sa sve Jelen pivom u kadru i srpskom muzikom u pozadini.

Razumljivo. Ja bih verovatno umirala polako bez obaveznih dnevno brzinskih kafa sa svojim prijateljima (mada ni sami ne znamo kako ih i u najvećoj poslovnoj frci, ipak ukrademo od dana). Ali, kada ti se ukaže prilika za poslom u Parizu (znate kako se u filmovima i serijama posebna drama kreira oko takvih scena) kako se osetiš, razmišljaš, odlučuješ uopšte na to?!

– Zapravo, nisam bila baš sasvim sigurna da to želim. U to vreme sam baš baš izlazila po Beogradu i Novom Sadu. Nije mi se ostavljao taj boemski život. Prihvatila sam taj predlog da odem u Pariz veoma ishitreno. Kasnije sam razmišljala da li meni to treba u životu, da odem sama u grad koji verovatno nema splavova, ni svinjca poput Beer Festa i Exita, ni krilca na žaru u 5 ujutru na kućnoj adresi… Nekako sam se potajno nadala da od toga neće biti ništa, ali, odradila sam interviju dobro, prošla i rekla sebi da ću izvući iz svega toga samo ono najbolje. Još jedna odlična stavka u CV-u, veoma dobro iskustvo u radu sa ljudima različitih kultura i nacija i povrh svega – priznajem, priznajem, dobre parice.

A godinu dana kasnije, šta si očekivala a šta si uvidela?

– Bila sam spremna da ću se jako smoriti i da ću biti verovatno usamljena. Plašila sam se da niko neće hteti da priča samnom, jer je opšte poznato da Francuzi jako slabo pričaju strane jezike. Međutim, imala sam tu sreću da bar na poslu moje kolege većinom znaju engleski i da sam jedina ženska osoba u timu, tako da sam uvek mažena i pažena. I, kad god se neko vrati iz Amerike, dobijem M&Ms sa kikiriki puterom.

Moja drugarica je definitivno zadržala dobri strari gurmanski filing (sve osećaje nadomesti hranom) – jer mene, ali i većinu mojih prijatelja, uvek možeš oraspoložiti hranom i slatkišima, da ne kažem i namamiti gde god i kada god. Život čine hranljive sitnice, to se i u nastavku odgovora pokazalo.

Ok, ti i ja samo retka čudna bića koja ne idealizuju „Grad svetlosti“ konstatujem u našoj prepisci. Ali baš bih surovo lagala kada bih rekla da mi se ništa nije svidelo. Lakoća i opuštenost Parižana (ne turista) na travnjacima sa knjigo, ručanje na stepenicama institucija ili katedrala, na mene je ostavilo gotovo poetični utisak. Na mene, kao turistu. Mora da ima i dobrih strana života u Parizu?

– To što su tooooliko ludi pa jedu pužiće!!! Moj život ovde se svodi šta ću novo da probam od hrane za vikend, a imam tu sreću da ne moram da se hranim po brendiranim brzim hranama. Kad jedeš pužića, iako ti ustvari većinom osetiš samo specifični nadev sa belim lukom, ipak možeš da naslutiš da ima ukus pilećeg bubrega iz naše bele čorbe!

image 1

Smatram da su sami sebi napravili dobru reklamu kako je njihova hrana najlepša na svetu. Zapravo, nije ništa posebno. Krvavo goveđe i pačije meso me baš ne oduševljava. Takođe, dosta toga im je neukusno i neposoljeno, za naš srpski pogled na spremanje hrane. Jedan vikend sam otišla u srpski restoran da dođem sebi i pojedem nešto masno i ukusno i bila srećna naredna 3 dana! Jeste, u pitanju je Karađorđeva! Ali, vala, sa dezertima ne mogu da omanu nikada! Zato je najlepše otići u neki parkić i pojesti sladoled i popiti kaficu gledajući u patkice i labudove. To je zaista nešto najdivnije u Parizu!

Park Floral de Paris

Naravno, za one koji vole, postoji ogroman broj muzeja. Neke sam čak i ja posetila. Više uživam u posetama zamcima, nego muzejima, pa sam zato posetila dosta zamaka, kao i čuveni Versaj i to više puta. Možda je bolje da ne idem više, da ne dobijem sjajne ideje za enterijer svog stana, kad postanem okoreli gastos.

Le Jardin du Luxembourg

Naravno, ima dosta i muzeja moderne umetnosti, u koje zaista se potrudim da odem ponekad, pa se tako prosta i neuka i krstim i začuđavam šta je meni to trebalo.

Fondation Louis Vuitton

Verujem da Pariz pruža dosta mogućnosti, ali smatram da se njime oduševljavaju više umetničke duše, nego pragmatični inženjeri, na primer.

Bila je poluhladnjikava jesen 2010. godine. Došla sam na petodnevno takmičenje (od toga dva cela dana takmičenja). Insistirala sam da do sportske sale idemo javnim prevozom, jer gde god putovala, uvek sam više volela da samosnalažeći se na stranim ulicama, osetim i kući ponesem puls nekog novog naroda, nego  suvenire.
Utisak – nisam ponela ni trunku romantike, laktala sam se sa ostatkom svetskog turizma za fotke kod Ajfelovog tornja i muzeja, prisustvovala okršaju sa teškim telesnim povredama dveju geto grupa na lokalnoj pijaci, jela osrednji giros i presavršene kroasane i nisam baš osetila puls naroda, jer su me razumeli ali nisu hteli da pričaju jebenim engleskim jezikom. Gestikulacija se ne računa. Eto, zato više lošeg nego dobrog osećaja pamtim. A ti?

–  Prljavština i neokupani ljudi jebi ga, prva asocijacija. Zaista, ja sam se vozila i beogradskim gradskim prevozom, doduše možda ne dovoljno, ali ovako nešto u životu nisam videla. Skitnica i beskućnika ima na svakom koraku, spavaju gde stignu. Najgore mi je što mi savetuju da u mom kraju ne bih trebala da sama idem noću. Pa, živela sam u BG blokovima, pa se nisam bojala, pa zar treba u jednom sređenom EU gradu da se bojim!? Takođe, (sad rizikujem da budem kamenovana) šoping odeće i obuće ovde za mene je noćna mora! Jeste, jesam inženjerka i klasično, stereotipski, sem što nemam brkove i bradu, apsolutno ne vodim računa o modi, ali nisam pala s Marsa!!! Ma, može nešto i da bude fashion yes i 100 puta kad je preružno!!!
Pariz je, kunem se, grad izuzetno ružnih cipela, a pritom veoma skupih, gde god da se prodaju, pa za svaki takav pazar moram da se vratim u Srbiju. Čudno mi je što svuda možeš da kupiš iste cipele, pa u ovolikom gradu vidim jedne iste cipele na više devojaka.

Cipele

Svake od ovih sa slike kostaju minimum 70e!
Sem toga, isto smatram da im je odeća nekvalitetna. Na primer, ni za Francuze, koje ja poznajem, nije mala cena džempera od 50e, koji mi se skoro raspao posle dva pranja, dok neki kupljen u Srbiji za 2000 dinara traje i po više godina. Niko mi nije verovao da ja ovde ne mogu da se obučem, što zbog ružnoće odeće, što zbog krojeva koji ne odgovaraju nama iz „Istočne Evrope“, kako oni kažu, ali koja god drugarica mi je bila u poseti, nije se nešto usrećila šopingom (eto, da ne bude da sam surovo subjektiva).  Mislim da ljudi ovde više na silu kupuju stvari, da bi se reklo da je iz Pariza. Ja sam baš malo stvari ovde kupila, više iz neke nužne potrebe i platila sam dosta, a nisam bila preoduševljena izgledom.

 A šta ćemo onda sa onim: Pariz je centar mode, a Francuskinje najelegantnije žene na svetu?

– E, to zaista ko je izmislio i napravio takvu propagandu da mu svi poveruju, svaka mu čast! Kakva elegancija i sređenost, žene ne umeju da skinu lak sa noktiju kad od njega ostanu samo naznake da je tu bio, kod frizera idu jednom u dve godine, a glavni modni hit je sad kaput đuretarac i prljave, bele patike. Što bi jedan moj drugar koji je isto živeo u Parizu rekao “Glavna asocijacija na leto u Parizu su mi masovna pojava prljavih nogu u papučama koje se nose do novembra”. Njih nisu učili da nazeb ide od nogu, ja se ovde smrzavam čak i kad ih pogledam! Stvarno verujem da nisam klasična trenderka, ali, brate, znam kako izgleda negovana i elegantna žena, a to ovde na ulici ne znam kada sam videla! Možda se ne krećem po koktel žurkama, ali da bih našla lepu i elegantnu ženu u Novom Sadu, dosta mi je samo da nasumično bacim pogled kroz Zmaj Jovinu ulicu!

Sada ne znam smem li i da pitam uopšte da li je opravdan epitet „Grada svetlosti“?

– E, to je istina! Sa tim se slažem. Sija, nije da ne sija! Kad se popneš na Ajfelovu kulu ili čuveni Montmartre, možeš videti da je to zaista tako. Pogled je prelep.

Pariz

A kada se popnu, zaljubljuju li se svi u Parizu?

– Pa, vidim da masovno koriste Tindere i ostale aplikacije, pokušavaju, možda i uspevaju, ne znam. Ja nisam definitivno. Ni u Pariz ni u Parižanina. Samo, koliko je ovde zapravo pravih Francuza i Parižana, to je pitanje… Primetila sam da ovde lako prilaze devojkama na ulici. Nisam navikla na to u toj meri, pa svaki put proverim nočanik i telefon. Šta uradi život među Novosađanima… Ali, moram da priznam zato da se u Parizu smejem veoma često. Imam dobre kolege i smisao za humor nam je sličan. Takođe, i oni koriste klasične muške fore za žene, kao i naši, pa ni ne osetim neku nostalgiju na tom polju.

Kada kažem Nostalgija?

– Porodica i prijatelji. Spontani izlasci, frizer, dostupnost svega u svako doba, što hrane, što lekova… Visoki muškarci naročito! To ne smem da izostavim! Kad obujem i najmanje štikle, osećam se kao Snežana među patuljcima.

A kada pitam: sreća u Parizu?

– U Diznilendu!!! Preselila bih se tamo, stavila krunu i živela u zamku Uspavane  lepotice! Ili nikada odrasla živeći u Nedođiji sa Petrom Panom…

Anegdote?

– Ne mogu da se setim ničega specifičnog, sem kad su drugaricu i mene na Pigalu, inače pariškom Amsterdamu, pomešali sa prijateljicama noći.A mi samo pile vino i pušile ispred Moulin Rouge u 1 noću, šta je tu čudno?!

Lole, hajde da menjamo planetu! Počni od Pariza?

– Zabranila bih ulične prodavce oko Ajfelovog tornja, ubice romantike! Sedimo drugarica i ja i pijemo pivo na klupi ispred Ajfela, ili što bi ona rekla, gomilom gvožđurije koja liči na Mordor, i kako sada da sanjarimo i zamišljamo romantičnu prosidbu kad svaka 2 minuta neko iskoči iz žbunja pokušavajući da nam uvali 5 Ajfelovih kulica za 1euro?!

Zašto želiš da se vratiš?

– Želim da živim miran život, okružena ljudima koje volim i da konačno prestanem da živim u koferu. Ako mi se ide u grad sredom posle posla sa društvom, da jednostavno odem, da ne moram da planiram dve nedelje unapred. Ako mi se jede roštilj u sred noći da imam odakle da ga naručim. Ili ako mi se neki vrući, letnji vikend sunča i uživa na plaži pored reke, da mogu jednostavno da odem na Adu ili Štrand, a ne na neki bazen okružen betonom…Eventualno, fontanu…

Rashlađivanje leti u Parizu

Ovako se raslađuju u toplim danima. Doduše, ja sam tad bila u jakni, ali njihov pojam hladnoće i naš, nije isti. Mislim, ne želim da zvučim nezahvalno, imam priliku da radim ovde i da doživim nešto o čemu mnogi iz Srbije samo sanjaju, ali kuća je kuća. I stare navike su stare navike. Mislim da je problem to što se nisam dovoljno dosađivala u Srbiji…Možda i ne bih toliko kukala da sam našla fino Fancuza, što su se moji svi ponadali. Da se držimo za ruke pored Sene i da mi priča neke gluposti, ali dobija poene na romantiku zato što priča na francuskom…  E, al’ onda sam još na početku trebala da tinderišem ispod Ajfelove kule!

A zašto se onda uporno vraćaš, ali ne vraćaš?

– Zato što mislim da je ovo mali deo mog života koji ću možda provesti u samoći i dosadi, ali veliki ulog za budućnost. Realno, pored dosade, mislim da sam ovde iscrpila skoro sve mogućnosti, da sam izvukla maksimum i pokupila dosta iskustva vezanih za sam posao, tako da je vreme da se pređe na nešto novo. A prokleta sam, znam. Čim mi se ukaže neka prilika da idem opet napolje, samo ću pitati koliko je hladno tamo?! Jer mi je dosta više vaše kuknjave kako se kuvate i topite, a ja sedim u džemperu na poslu…Hoću i ja da se razgolitim!

Kakvi su uslovi rada tamo?

– Mislim da se u Francuskoj najviše vodi računa o radnicima i njihovim pravima. S druge strane, ja nisam klasični francuski radnik, ja sam ipak stranac sa nekim drugačijim ugovorom. Međutim, i pored toga, dosta su me lepo prihvatili i ne vidim neke razlike u ophođenju prema meni ili nekome drugome. Možda zato što sam kolegenica. Ali svakako i zavisi do toga kakav si ti čovek i kakvu sliku stvoriš o sebi na samom početku. Dosta su opušteni, ali ipak odrade posao na visokom nivou.

Da li si glasala?

– Nisam, nažalost. Nisam glasala ni protiv koga.

Da li su francuski kroasani stvarno najlepši na svetu?

– Pa, verovatno jesu. Tako kažu Francuzi i modne blogerke, mora da je istina.

Da li si pljunula sa Ajfelove kule?

– Jesam! I onesvestila turistu iz Kine/Japana/Koreje! Ima ih mali million, ne možeš pljunuti k’o čovek na čist beton!

 

 

 

 

 

 

 

 

About the author

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.